7. новембар

Негде ме још одавно крај октобра и почетак новембра прате. Да ли у својим или мојим постојањима, не знам. Новембар ми је омиљени месец, јер је увек скупљао моје људе на једном место. Нисам ни знала да ће пре неколико година новембар добити потврду своје ширине кроз још једну особу.

То вам је онај човек који не говори много, али када се на то усуди осетите искру исповедних речи које верујем да само чисто срце може да удене ту међ’ душом.

Човек међу људима, монах међу м(о)н(а)оштвом, истина међу истином. Не знам да ли бих тада могла да упознам толику количину љубави која се капљицама изнова накапа у свако отворено срце, да ми Господ није послао њу. Загрљај у ком се испреплете молитва. Она молитва коју не чује нико, коју ум помисли, срце изговори, а загрљај пренесе.

То вам је онај неко, негде, као што су наши говорили о онима некад, негде пре. Они који су безгранично спремни да се дају гледајући сваког као свог. Онај неко ко својим тале(а)нтима дарује светлост свету, не дозвољавајући да нам безобзирност пређе у заборавност, охолост у неверје, гордост у непостојање.

У времену када невреме долази, у данима када нас све друго сем нас занима, у месту где животом себе сахрањујемо, имам(о) покретну храброст која носећи свој крст, узима и наш и носи као једино средство борбе. У свакодневним инаџијским ,,мило за драго, неопростиво опрости кроз радост која се открије у погледу.

Не знам да ли бих смела да се усудим да о њој говорим, бојим се да немам широк вокабулар који би обухватио њену ширину, а опет онима који је познају знају и сами да у речима њена суштина не може стати. Њена егзистенција дарује смрт смрти, а то знају они који је познају.

Хвала што неретко као блудни син, загубљена овца, разбојник на крсту, знам да Ваш опрост има разумевања 70 пута 7 и да ме тера да не будем оно што нисам.

Последње што желим је да, док се трудимо да слушамо о Витлејему, Јопи(Јафи), о Св. Апостолу Петру/Павлу и док се дивимо житијима Васкрсења, ја бих да више обратимо пажњу на овај Васкрс међу нама. На људе, којих сем што се од имендана до имендана сетимо слушамо док се као носиоци житија и имена боре за Васкрс.

Да кроз њихова делања поверујемо у Господа, баш као што су људи у Лиду, након Васкрсења Св. Тавите.

(Игуманији манастира Липар – м. Тавити)

Марија Веселиновић