- Ко је Стефан Маринковић?
Стефан Маринковић је човек који је потекао из српске патријархалне породице. Одрастао у “војном” режиму строгог оца и пуно љубави брижне мајке. Доста времена провео са бабом и дедом од којих је учио по нешто о Богу и слободи. Детињство провео у малом градићу, а пунолетством се преселио у велики град. Велики град ми је показао да није баш све као у причама и да змајеви о којима сам слушао нису само страшни, чак чешће лепи и заводљиви али зато лукави и подмукли. Прелаз из дечака у мушкарца, могао би се поредити са каљењем челика. Процес је трајао (тада се чинило) дугих 10 година. Толико је требало свету да ми покаже све своје “смицалице”. Неке још увек вешто крије и чува их за посебне прилике, али својом радозналошћу (иако радозналост није увек најбоља особина) сам успео да допрем доста дубоко у разне “тамне вилајете” овога света. Данас сам отац једног доброг дечака, супруг једне честите жене и пријатељ неким квалитетним људима. Током живота сам се бавио разним пословима, како ради новца, у почетку, тако касније и ради искустава и доприноса заједници и својим суграђанима. Временом сам увидео и огроман значај и бенефите личног развоја. Он је почео прво на физичком плану, затим и на менталном. Временом сам покренуо свој први бизнис, па други и тако редом, док на крају нисам открио да је онај трећи, духовни развој, најбитнији. Духовним развојем сам успео да видим неке ствари доста даље и дубље него што сам могао и да замислим. Цела прича је много комплексна и опширна за један интервју, с’ тога имам у плану писање и једног романа о агенту који је постао хришћанин. Биће то, надам се, ако ништа друго, интересантна и поучна прича за нове генерације.
2. Када и како сте освестили своје присуство у цркви? Осим крштењем, када сте постали (истински) члан цркве?
Већина нас је крштена у православној цркви, али сам тек пре 3-4 године схватио да то заправо и не значи бити православац. Како је Никола Пејаковић једном приликом рекао: Србин иде у цркву када падне киша. Наш ”mindset” (начин размишљања) се креира до двадесетпете године живота. Следећи пут када се он мења – мења се када дође до неких “олуја и бродолома” у животу (финансијских, физичких, емотивних итд). Као и већина нас, чуо сам позив од Христа онда када сам пао дубоко, када сам “отресао главом о бетон”. Ту, нам том дну је углавном тишина, па се неки позиви много јасније чују. У том мраку се много јасније и види светло, па човек лакше може да спозна у ком заиста правцу треба да иде. Окренувши се Христу, почео сам да изучавам православље. Научио сам да је молитвено правило јако битно, па сам почео са јутарњим и вечерњим молитвама. Нешто касније, чуо сам и за пост средом и петком, па сам и то придодао. У међувремену, почео сам да читам и слушам духовни садржај и схватио сам да бих своје таленте требало да користим у доприносу свом новом животном путу. Тада сам одлучио и да први пут постим све велике постове. Наравно, тек касније сам схватио колико је сваки следећи пост са собом доносио све већа искушења – што ми је само говорило о томе да вероватно доста споро, али сигурно, напредујем. Али, ако знамо где идемо, много лакше ћемо издржати препреке на нашем путу. Такође, како сведочи и Св. Владика Николај В. у својој седамдесетшестој молитви (књига: Молитве на језеру): (…)јер гоњена звер нађе боље склониште него ли негоњена.
Одатле се, као пркос сатани у једну руку, и испуњење срца благодати у другу, јавила и велика жеља за црквеним појањем, па сам се после одређеног времена охрабрио да станем, за почетак, поред црквеног хора и запевам заједно са њима. Нешто касније, први пут сам се одважио и да станем за саму певницу. Моје срце је у том моменту одскочило до самих небеса и када год певам за певницом, гледајући у лик Христов и ликове дела његових, имам утисак да ми се Небеса отварају и да пажљиво слушају песму мог срца. Од када сам осетио благодати Христову и Духа Светога (кроз пост и усрдне молитве са сузама), имам велику жељу да свима причам о Господу нашем. Наравно, знам да сваки мој хвалоспев о Господу привлачи још више демона који желе да ме обесхрабре, и знам да је зато Христос рекао: не бацајте бисере пред свиње, исто тако знам да ме Господ никада неће оставити “на цедилу”, да ме чува и стрпљиво чека, тако да немам никакве страхове више по том питању.
3. Шта за Вас представља ”лични сусрет са Христом“?
Свако од нас Христа упозна на другом месту и на другачији начин, јер свако ходи својим путем и свако носи свој крст (којим се спашава). Када то схватимо, престајемо да “ропћемо” и прихватамо наша страдања као благослов. У тешким животним тренуцима и великим борбама, када се чинило да нема излаза, читајући Псалме (поготову Псалм 23:4) , успевао сам да се изборим са страховима и недаћама и видевши Христа како стоји поред мене, схватио сам да ме никада ни под којим условима, неће оставити. Тај први лични сусрет са њим и избављење од животних бура, никада нећу заборавити. Од тада, знам да је УВЕК ту, да нас пази и чува, да нас васпитава и награђује и да нас воли као зеницу ока свога.
4. Какву нит проналазите између онога што ”џентлмен клуба“ даје и онога што црквом прима?
Као што сам написао у својој књизи “Џентлмен за 1 дан”:
Бити џентлмен значи бити увек свестан да све што радимо, радимо пред очима Божијим, и да радимо тако као да нам је последњи дан живота. Та психологија последње недеље, или последњег дана живота, јесте свест о нашој пролазности и тежња да иза себе не оставимо трагове нечовештва, него да сваки наш корак буде корак који личи на корак Богочовека, за којим идемо.
”Џентлмен за један дан” Стефан Маринковић
Први српски клуб џентлмена служи да, уз помоћ своје академије, на (у)лице наше земље изведе што више младих, лепо васпитаних, честитих, успешних и племенитих мушкараца. Наравно, ништа од тога није могуће уколико не разумемо да је тај витешки позив уједно и позив Христа свима нама да својим трудом и талентима креирамо својој заједници живот достојан једног човека у сваком смислу те речи.
5. Када сте основали ,,Џентлмен клуб“ и како сте дошли на ту идеју?
Први Српски Клуб Џентлмена је основан неке 2017/18 године. С обзиром на то да сам се дуго бавио угоститељством и хотелијерством и да је “кафана” на Балкану огледало друштва, увидео сам мноштво искривљених вредности које су саблажњавале и схватио да нема никога ко се бави тим питањем у друштву. Не постоји институција која ће помоћи нашим младим људима (пре свега мушкарцима) , да пораде на себи – да им покаже да могу бити мушкарци од велике вредности за себе и своју околину. Отуда је дошла и идеја за покретањем клуба који ће у свом власништву имати и академију која ће учити младе мушкарце како да постану џентлмени. Академија која ће их учити свим оним стварима које се не уче у школи а које су од великог значаја за њихов даљи развој и квалитет живота. Тада сам направио концепт школе која ће их учити бонтону, лепим манирима, уметности комуникације, начину размишљања успешних људи, плесу, самоодбрани, јахању, мачевању, познавању хране и пића, финансијској писмености, духовности итд.
Због целокупне (светске) ситуације, на жалост, академију још увек нисмо покренули, али са друге стране, чланови клуба (који долазе из разних бранши: предузетништво, глума, спорт, безбедност итд) се већ годинама труде да кроз своје деловање креирају лепши живот свом окружењу, живот достојан једног човека.
6. Чиме је васпитање данас угрожено?
Васпитање је угрожено системима који су наметнути од стране одређених групација (не)људи. То је један велики систем (тзв. дубока држава) чије деловање доста јасније видимо протеклих 70-ак година. Породица, као основна “ћелија” друштва и као институција је унижавана и уништавана протеклих стотинак година јер је то најбољи начин за поробљавање људи. Свака криза до сада (ратна, економска, прехрамбена итд.) креирана је како би богати постајали богатији, а сиромашни сиромашнији. Ова криза која је пред нама, за разлику од осталих, не служи да сиромашни постану сиромашнији, него да постану поробљени. Знају да ће им то најбрже кренути за руком када униште породицу. Уништавањем породице – првенствено подразумевам искривљени систем вредности и васпитања деце – родитељи су стављени у мат позицију, јер је систем одлучио да преузме на себе васпитавање деце а родитељи који чак и желе да васпитавају своју децу углавном то не могу да ураде јер морају да раде по цео дан како би саставили крај са крајем. Мој целокупни јавни рад протеклих година имао је за циљ освешћивање родитеља јер од те деце данас, зависи будућност ове земље сутра.
7. Три кратка питања, шта за Вас значе речи:
Слобода?
Живети живот баш онако како желиш.
Љубав
Чинити подвиг са задовољством.
Опроштај
Ослобађање себе лоших емоција и пут Христов.
8. Шта је ”Тамни Вилајет” за Вас, а шта портал ”Тамни Вилајет”?
Тамни вилајет има много значења. Знам причу о тамном вилајету и мислим да сте ОДЛИЧНО име дали порталу.
Ко из њега узме – кајаће се.
Ко из њега не узме – кајаће се.
Интервју радила: Марија Веселиновић
0 Comments