Јасмина Халиловић: Осврт на роман „Крај дана“ Александра Срдановића

Роман Крај дана Александра Срдановића представља исповијест младића од 24 године који припада четничком покрету. Приповједач (каплар) нам кроз испрекидано приповиједање и честе дигресије преноси своје одрастање и младалачке дане у Шаховићима и околним селима, наглашавајући суживот са муслиманским становништвом.

Док сам читала роман, подсјетио ме је на Лелејску гору Михаила Лалића, прије свега због тога што оба јунака у шумама у околини Лима преиспитују идеологију којој припадају – иако су у питању различите идеологије, питање је исто: постоји ли права страна рата и да ли ишта може оправдати страдања која се наносе обичним људима?

Каплар вјеродостојно приказује нарав људи, начин живота и обичаје и хришћана и муслимана, те њихову вишевјековну испреплетаност (кумовске везе, пријатељства, сусједства). На веома упечатљив начин осликава се судбина Бошњака у Црној Гори. Како каже лик Даута у роману:

„Ми Бошњаци смо ти вазда некако ниђе и никад ничији. За Турке нисмо били прави Турци, а ови нас више крвниче но праве Турке.“

Оваквим изразом прави се разлика између националног и вјерског идентитета, те се указује на положај Бошњака — између историјске кривице и трајног одбацивања.

Младић у роману често цитира ајете из Кур’ана које је чуо од своје комшинице Зине. Он их приповиједа као хикају — народну причу с поуком. Он није вођен идеологијом, нити жели освету и убијање. Његов одлазак у четнике покреће младалачки инат, иако је његов стриц, који му је био узор у свему, „изабрао петокраку“.

Чак и своју немогућност да се оствари као родитељ не приписује супрузи Зорки, већ себи као гријех. Зорка, као његова супруга, представља симбол зоре – њен лик се појављује након свих његових мрачних похода и представља могућност искупљења.

Он је дубоко развио осјећај кривице: одлазак у походе доживљава као продају душе ђаволу. Чак и када је на супротној страни, помаже Есмини и њеној породици да дођу на сигурну територију након смрти њеног мужа. Пријатеље муслимане, којима није могао да помогне, дуго памти, сјећа их се и сања.

Роман тока свијести и симболике

Роман Крај дана бих сврстала у роман тока свијести. Већина наратива је интерна, у мислима приповједача, који прво суди себи, па тек онда другима.

Снови се јављају као предосјећај смрти. Неколико дана прије страдања, приповједач сања покојног брата како с њим улази у коњска кола. Често сања мртве муслимане које је његова чета побила — ти снови га исцрпљују, јер је био немоћан да их у стварности заштити.

Писмо Зорки, које пише из Бихора, носи тежину сваке ријечи. Његов однос према њој је дубоко емотиван. Крај романа има отворен завршетак: каплар улази у Фатимину кућу, коју остали каплари пале. Он ту среће Исмета, Фатиминог оца, који му показује ране. Сцена ватре и мртвих снова указује на крај – и његов лични, и једног свијета.

Наслов романа је симболичан. Крај дана није само крај једног дана, већ метафора за крај једног човјека који није могао да спријечи геноцид, а био је његов дио.