ЈАСМИНА ХАЛИЛОВИЋ: ОГЛЕДАЛО

Бјелина и свјетлост дочекаше ме, толико свјетлости и пространство којем се не назире крај нисам видјела никада. Изгледало је као да је неко на зидовима раширио бијеле чаршаве и плафон који није имао ни крај ни почетак. Ова просторија изгледала је као кутија, а свјетлост се осликавала не знам ни ја одакле, дан се није смјењивао. На поду је лежало огледало, сломљено и огромно. Мамило ме је да покушам да га саставим. У почетку сам се двоумила и самој себи говорила: „Ко зна шта ћу ја овдје и колико ћу бити. Има ли уопште смисла покушати саставити нешто што је осуђено да буде сломљено и никад састављено?“

Узела сам да састављам огледало. Изгледало је као пузле које су се расуле по поду. Рекох себи: „И онако паметнијег посла немам сада.“ Сјетила сам се дјетињства. Када се сјетим дјетињства, некако се увијек сјетим раног прољећа које на сјеверу зна да роди оно зубато сунце. Ја сам одувијек вољела живот, а себи сам одувијек замјерала што људе и ситуације видим једноставнијима и љепшима него што заправо јесу. То је донекле и одредило мој ток живота.

Сјетила сам се тог гладног прољећа које је стидљиво помаљало сунце. Ливаде су се већ биле прошарале, па се испод тешког снијега назирала земља мокра и тешка. А ја сам замишљала да сунце грије много јаче. Имала сам осјећај да ћу тако брже призвати прољеће, да гране и удари джемре, јер зиме су на сјеверу тада биле дуге и хладне. Намјерно сам бирала одјећу свјетлих боја. Имала сам осјећај — ето, сад ће и та зима схватити да је досадна.

Мислила сам да могу промијенити свијет, све неправде исправити и сва чија очекивања испунити. Спајање овог огледала и не иде како сам замислила. Први, овај доњи дио, саставих без имало муке. Ваљда и његова жеља да га саставим била је толика, па ме је мамило лакоћом великих комада. А тек сада схватам да су заправо ситнице те које нас дефинишу. И заиста је тако. Тешко се човјек усуди да некоме одузме живот, украде — али зато завиди, оговара. Тешко је сваког дана бити љубазан и фин — и осмијех је садака…

Ситне комаде огледала баш је тешко наћи и уклопити. Видиш, и ово је обично стакло, само премазано неком бојом — и то је огледало. Шта ће коме ово огледало? Овако огромно, има сигурно 3×3. Боже, како сам сићушна насупрот овог огледала. Како сам га састављала, почела сам виђети свој одраз у њему — од оне разигране дјевојчице која је пркосила зими и босим ногама газила росу, до жене која се плаши живота. Видјела сам страх у свом погледу.

Вријеме као да је стало у овој кутији. А ја сам се почела питати шта ћу ја овдје. И посљедње чега се сјећам јесте да је баш ова плава љетња хаљина што је на мени по први пут обучена — и да сам негдје силно журила. А ево, сад чекам…

Саставих до пола и угледах себе, и сјетих се основне школе. Нисам нешто посебно вољела школу. Била сам много мирне нарави и тек касније сам научила да се заузмем за себе. Извор моје несигурности углавном је био тај што сам увијек друге стављала испред себе.

Овдје нема глади, али осјетих мирис кафе — оне горке…

Огледало ме очарало. Како се састављало, тек на неколико мјеста ће бити очигледно да је састављено из парампарчади — али то неће умањити његову љепоту и грациозност.

Из те огромне свјетлости пробудила сам се на КБЦ-у у Подгорици. Сјећам се да сам их питала: „Шта ће вам онолико огледало?“ Срећа те су били довољно нелюбазни да се нису чак ни удостојили да ми одговоре. Већ су ми саопштили да се будим из дводневне коме.

А ја сам касније, много касније додуше — из добрих 4–5 година — опет саставила свој живот баш из оваквих парампарчади у једно пристојно огледало, са неколико комада који фале, али довољно пристојно и грациозно да могу видјети свој одраз и прве боре у њему.

(прича ,,Огледало” је из збирке ,,У вртлогу ријечи”)