ТАМНИ ВИЛАЈЕТ
Жамор је као шљунак измрвљен
У дугом тунелу,
топот напуклих копита,
За гласове се хватамо и за рамена
У тами потоње земље;
промичу капљице светла,
Жижак храњен танким уљем сећања, други,
Јашемо испод корења, испод година,
Делимо оброк горког мака са гладним сенкама,
Плаше нас лица наша, далека, на изласку,
Овде негде секу се сви путеви
Пре коначног разиласка, и траг звери се меша
Са трагом анђела у страшном спокојном средишту:
Ко заостане кајаће се,
Ко продужи кајаће се.
МОЛИТВА
Љубави, нека буде воља твоја
На овом небу, страшно несигурном,
К’о и на земљи. Сад је доба боја
И јужног ветра у листању журном.
Ноћи су плаве, мекане к’о воће
И пуне звезда к’о плитки бунари.
Нека се људи љубе како хоће
У привременом кругу малих ствари.
Љубави, нека буде воља твоја
У градовима што су непокретни
И неће моћи да беже из строја,
И испод лишћа што још нема ране,
И међу људима што живе сретни
Јер верују у старе лукобране.
ЈЕР СИ ЉУБАВ
Јер си љубав покривам те жедно својим трајањем,
Као виноград пијан од земље. Јер си љубав
Отварам те прстима од жеђи жутим као очи
Спаљених пашњака, као плод те отварам
И налазим те, опоро зрно присутности,
И налазим црва што мучно прогриза пут
Кроз нестајање, и у њему проналазим себе.
Твоје име пада као камен у језеро слуха,
Камен огољен до чистог смисла: јер си љубав.
Твоје име куца у свим слепим сатовима
Давно зазиданим у високе црвене зидове
У ветровитој равници, зидове које неће
Да сруше прашњави трубачи испод Јерихона,
Твоја боја је она светлост што преображава
Месо пучине у чисти, опори доживљај,
У виноград. Ти си виноград, пијан од мене
Који сам земља, твоја земља, јер си љубав.
0 Comments