Поезија: Алекса Шантић

И опет ми душа све о теби сања

И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као тавни облак кад са неба мине.

И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрака твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И гледô ти очи што се слатко смију.

Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека,
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека…

27. аугуста 1896.

Чекање

Колико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!

Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,
У нашој ријеци брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да –
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

Не моли се тамо, пред иконом старом!
Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
Са кога нам Господ о милости збори,

Дођи, да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.

Вече на шкољу

Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

И јеца звоно; –
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом Бога свог.
Ишту… Но тамо,
Само
Ћути распети Бог…

И сан све ближе
Стиже.
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

1904.

Ми знамо судбу

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo –
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!