Постоје људи који своју реч кроје од оне Речи од које је све и почело. Реч која не убеђује, већ пробуђује — на љубав и на самоспознају (=богопознају). Људи који не носе истину да би њоме претили, већ да би следили Христову: „Будите светлост свету“.
Професор Ненад Божовић је тај, један од тих: некадашњи професор на Православном богословском факултету и доктор теолошких наука, али пре свега — читалац и познавалац Светог Писма, ношен дахом Духа по мери сопства, а не само умом.
У његовим речима Стари Завет није само древни текст, већ жива мембрана између историје и тајне, између човека који се пита и Бога који открива — када се најмање надамо. Саживотом кроз старозаветну преданост открива новозаветно обећање, долазак Месије, и тиме показује да је реч Старог Завета више од поређаних „информација“ и испричаних живота.

Његово тумачење и предавање постаје ход:
од Аврама до Јова,
од Синаја до Голготе,
од обећања до испуњења,
од питања до наде,
од истине ка вери.
Као апостол овог времена, постављен на оно место које му је Бог поверио — после разговора с њим пожелиш да заћутиш и освестиш оприсутњење надасве: даха Христовог присуства.
Кроз Завет старог до Завета Новог — професор Ненад Божовић говори за наш портал.

• Како данас читати Стари Завет? Да ли му треба приступити као историјском документу, богословском упутству, наративном тексту који носи симболичке поруке или као живој речи која и даље делује у животу појединца и заједнице?

Рекао бих мало од свега наведеног, зависно од тога из којег угла му приступамо. Ако приступамо читању као верници ради наше духовне користи, онда је то за нас Књига живота која и даље делује у животу како појединца, тако и заједнице. Читано кроз призму вере, Стари Завет, заправо цело Свето Писмо са Новим Заветом има пуни ефекат, он тада постаје ризница искуства Откривања Бога човеку и свету. Треба, такође, рећи да се Стари Завет за хришћане чита из перспективе Новог Завета, односно, не треба изгубити из вида да су многа старозаветна места указања на оно што ће се десити у Новом Завету, историји Цркве и крају историје уопште. Зато апостол Павле и каже да је Стари Завет „педагог (васпитач, чувар) за Христа“ (Галатима 3, 24).

Уколико читамо из академског угла, који, наравно, не искључује и овај верски, онда можемо више пажње обратити на историјски контекст настанка текста, на нијансе у тексту и специфично наративно плетиво које повезује низ разнородних прича и књижевних жанрова. У том приступу поредићемо старозаветне извештаје о неким библијским догађајима са древним старооријенталним изворима који их такође помињу како бисмо стекли ширу слику о описаном догађају.

Што се тиче практичних савета о читању, онај ко није имао прилику да прочита Стари Завет требало би да почне од Псалтира, јер се за њега може рећи да је „Стари Завет у малом“. Онда када читалац молитвено оснажи, може наставити читањем од Књиге постања, тј. од почетка. Притом би било боље кренути са пажљивијим читањем од неколико поглавља дневно него са већим деловима текста одједном и записивањем нејасних и важних места на које бисмо се враћали. На српском језику нема, нажалост, систематичних коментара који би помогли у тумачењу свих нејасних стихова, али у продаји се могу наћи преведене беседе Светог Јована Златоустог на Постање, Псалтир и Исаију (издала Епархија нишка) које могу помоћи у разумевању нејасних места. Коме је Даничићев поетски језик у јекавици са архаизмима далек од савременог говора, може узети нови превод Старог Завета од професора Драгана Милина који је разумљивији.

• Петокњижје је основа библијског канона и савез између Бога и Израиљаца је централна тема. У којој мери су заповести из Петокњижја релевантне за савременог човека? Како се концепт завета изражава кроз Аврамов, Мојсијев и Нојев савез? Да ли можемо рећи да је савремени човек изгубио осећај за заветну одговорност и дуг према нечему већем од себе?

Десет Божијих заповести Црква је кроз векове користила као поуку за некрштене, односно оне који се припремају за крштење. Десет заповести су некако жижна тачка Савеза Бога и Израиља, што и видимо по њиховом посебном положају у наративу: њих из облака на врху Синаја говори свем народу сам Бог. Прве четири заповести тичу се односа човека са Богом, а других шест тичу се међуљудских односа. Али ако погледамо које две заповести је Христос у Новом Завету издвојио као највеће, оне нису из Декалога, али га сажимају у две реченице: „љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мишљу својом, и ближњега својега као самога себе. “ (Лк 10, 27). Дакле, да има љубави, не би нам биле потребно Десет заповести, јер оне наступају онда када нема љубави, оне одржавају пали свет да не потоне у пакао, али оне нису саме себи циљ. Ако човека волимо, ко би морао да нам каже да га не убијемо човека или да га не слажемо?

Што се тиче завета треба се кратко вратити на Књигу постања. Наиме први Завет је био да човек буде владар створеног света по допуштењу („господар од све земље“), али је јемство тог Савеза било да не приступа Дрвету познања добра и зла. Тај завет је прекинут, али Бог не одустаје од палог човечанства и обнавља Савез прво са Нојем, па са Аврамом и коначно са свим Аврамовим потомцима, односно Израиљем под Синајем. Бог се, као владар Израиља, обавезује да га штитити и давати му благослове, а Израиљ да неће имати других богова и да се једни према другима неће понашати онако како су њих третирали у Египту. Нажалост, након уласка у Обећану земљу, Израиљ није одржао тај Савез, али је он, према хришћанском схватању обновљен заувек у јединству Бога и човека у Господу Исусу Христу. Тај Нови Савез или Завет је вечан јер су Бог и човек у личности Христовој заувек сједињени.

Савременог човека одликује потрага за личном срећом, али често не увиђа да та срећа зависи од општег добра. У том смислу се може рећи да је изгубио свест за заветну одговорност. Ипак, Божије деловање у овом свету је као река понорница, никада не знамо где ће избити нови извор. Тако су нас нове генерације изненадиле својом одговорношћу, љубављу и добротом.

• Књига о Јову је један од најдубљих библијских текстова о патњи праведника. Како разумети његов однос са Богом? Да ли је његова страдајућа праведност антиципација каснијих новозаветних тема, нарочито у Христовом страдању?

Књига о Јову привлачи пажњу чак и оних људи који себе не би описали као верујући јер покреће тему смисла страдања, а нарочито питање страдања праведника. Она покреће и оно чувено питање теодицеје, односно „оправдања Бога“ који допушта зло у свету. Треба рећи да ми о Јову у православној традицији често имамо једну сладуњаву, зашећерену представу као човека који кротко трпи све што му се догађа. На самом почетку Јов трпи све што се догађа, смрт своје деце и губитак имања, али када он сам оболи од тешке кожне болести он проклиње дан у који се родио. У болу који га је снашао, он налази одушка у тим речима и убрзо након тога жели да се „расправља“ са Богом, непрестано му поставља питање: „А зашто ја? “. У том смислу, Јовово страдање је јаковљевско, он се „рве са Богом“. То је питање које сви ми постављамо у тренуцима страдања. Да ствар буде занимљивија, Јов на крају не добија одговор на питање зашто је страдао. Бог му није открио да се појавио Сатана на савету ангелском и да му је Бог допустио да искуша Јова, али му је открио нешто много важније: открио му је Себе. У томе је Јов нашао утеху. Није му било више важно да зна конкретан разлог страдања, јер је утеху и мир нашао у сусрету са живим Богом и тако је његова патња добила смисао.

Што се тиче праобраза, односно антиципације Христовог страдања у Новом Завету, оно се више може повезати са Авељем, Исаком или Јосифом него са Јовом. Али има једно важно место у месијанском контексту код Јова које је пророштво о васкрсењу: „И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога“ (Јов 19, 25-26). Јов је, дакле, убеђен да ће у васкрслом телу видети Бога.

• Јов у моменту страдања кида хаљине и подрезује косу. У древним културама ово је био знак жалости, али има ли у томе и теолошки смисао? Данашњи православни психолози често користе овај мотив како би протумачили Јовову слободу да се преда ономе што осећа, да прихвати дубоку патњу за оним што се десило, а да се не препусти очају. Његова реакција је аутентична, она не скрива бол, али га ни не обесмишљава. Како разумети овај моменат у контексту богословља страдања? Да ли се у његовом поступку може видети пример човека који пролази кроз дубоки унутрашњи сукоб, али не губи духовну вертикалу? Како се ове његове речи: „да је благословено име Господње“ могу применити на савременог човека који се суочава са личним трагедијама?

Да, бријање главе и браде био је видљиви израз да је неко у жалости. Цепање хаљина и ношење подераних хаљина, костријети (грубе козије коже) или обичне вреће као одевног предмета такође је израз туге. На неким местима човек се посипа и пепелом или прахом са земље. Све ово има и богословски смисао: ово стање показује човекову трошност и фрагилност када се суочи са трагичношћу палог света, са злом, болешћу и грехом и њиме се исказује потреба за Богом. Јов допушта себи да осети ту разорну тугу, али јој се не препушта, већ се суочава са њом кроз један борбени, молитвени процес. Његов пријатељ указује да страдање, чак и када не знамо разлог, има васпитни карактер, да јача веру и умањује гордост. Као што сам малопре рекао, сваки савремени човек који страда као и Јов некада своју утеху налази у сусрету са живим Богом.

• Праведник који страда није усамљен мотив у Старом Завету. Од Авеља преко Јосифа до пророка Јеремије, стално се појављује фигура онога који пати и остаје веран Богу. Да ли Јов представља врхунац ове традиције, или је он ипак посебан по свом дијалогу са Богом?

Иако има сличности, рекао бих да је посебан. Пророк Јеремија страда због објављивања пророчких речи које не налазе одобрење на двору. Јосиф страда од браће да би Божијим промислом био на повољном месту у Египту када наступи глад у Израиљу и тако спаси своју браћу. Некако је много јаснији сам контекст страдања. Једино за Јова видимо једну небеску битку која се одиграва далеко од њега: Бог се фактички „клади“ са Сатаном да га се Јов неће одрећи чак иако му узме све. Сатана је клеветник, он верује да је човек ништаван и да Бога воли само зато што му Бог даје све. Са друге стране, Бог верује у човека, он је у његово биће положио ону искру иконичности и слободе и зна да га човек може волети упркос личној трагедији. Када се Бог на крају јави Јову, он га подсећа на све што је створио чиме жели да му укаже на немогућност да разуме Божије путеве. Јов на то реагује скрушеношћу и смирењем и њему је довољно да се удостојио да види Бога. Зато Бог, упркос жестини Јова да се расправља током целе књиге, њему даје за право, а не његовим пријатељима.

• Велики пост је време покајања, а старозаветни текстови су нераскидиво повезани са овим литургијским периодом. Каква је улога Старог Завета у духовној логици поста? Да ли се верник током поста враћа старозаветном етосу страха Господњег и заветне верности?

Да, током богослужења Великог поста Стари Завет се интензивно чита на вечерњим службама. Током поста се двапут прочита Псалтир, а по једном Књига постања, Приче Соломонове и Књига пророка Исаије. Књига постања од кушања плода са Дрвета познања добра и зла показује једну историју странствовања, односно, избеглиштва. Човек који је изгубио ону присну заједницу са Богом у непрестаном је лутању и потуцању по свету. Цело Мојсијево Петокњижје осликава ову историју туђинства и страдања (Аврам и Сара у Египту, Јосиф у Египту, лутање Израиља у пустињи итд. ), а ни после уласка у Обећану земљу опасности не мањка. Свако непридржавање Савеза са Богом опет води у беспуће. Пророка Исаију зову старозаветним јеванђелистом због мноштва месијанских места којима обилује ова књига. Рецимо поглавље 53 о страдању Слуге Господњег ко код прочита види се јасна паралела са страдањем Христовим. Приче Соломонове читамо да бисмо се утврдили у врлини и одмакли од греха. У том смислу нам је потребан страх Господњи, не страх као паника него страхопоштовање из љубави, да се не огрешимо и тиме не изгубимо Бога уз себе. Читањем Старог Завета подсећамо се на ово стање у којем је човечанство било до Христовог доласка и цео пост оживљава плач прародитеља пред Едемским вртом. Ипак, после кушања, лутања, борби, страдања и странствовања очекује нас празник Васкрсења у којем нас Бог подсећа да живот и добро неизоставно побеђују.

• У Великом канону Светог Андреја Критског, на многим местима се користе примери из Старог Завета. Како овај богослужбени текст интерпретира библијске личности? Да ли је то својеврсна егзегеза, кроз коју се наративи из Старог Завета прилагођавају покајном опиту Цркве?

Велики канон наводи поименце 73 старозаветне личности, а у алузијама их има и много више. Тумачење Светог Писма у литургијским текстовима јесте област која све више привлачи пажњу истраживача. Она наглашава духовни (аскетски) аспекат текста: душа се охрабрује да следи светле примере из Библије, а да се клони грешних. Можемо слободно рећи да је у питању специфичан тип егзегезе који се примењује тако што кроз тзв. „светописамски говор“ Библија бива наново исписана. На тај начин, тумачење Писма се враћа на ранохришћански приступ – парафразу и као такво оно је у духу је најближе библијском теолошком исказу. Свети Андреј примењује алегоријски начин тумачења како би библијски текст пребацио на лични план и тако га повезао са духовним животом појединца. Осим овога, примењује се и типолошко тумачење према којем догађаји Старог Завета представљају типос, односно, образац (праслику) Новог Завета (нпр. Мојсијев штап као праобраз Крста итд. ).

• Псалтир је једна од најзаступљенијих књига у великопосним службама. Шта је то што псалме чини посебно моћним у покајној духовности? Да ли је покајни карактер Псалма 50 најјаснији пример континуитета између старозаветне и новозаветне побожности?

Псалми су најмоћније, најделотворније, најтоплије и најискреније речи које је човек у историји могао упутити Богу. Оно што их чини посебно моћним јесте што свако ко их чита може осетити искрену емоцију псалмопојца. Псалмпојац пролази кроз разне недаће, патње, агоније, страхове, туговања како због греха тако и због неправде коју трпи. Ко од нас не може да се идентификује са речима „сваке ноћи квасим одар свој“, „убели ме и бићу бељи од снега“ или „не одврати лице своје од мене“? Може се рећи да покајни карактер псалама ствара континуитет између старозаветне и новозаветне побожности. Упркос тескобама које се јасно описују, скоро сваки псалам се завршава химном хвале јер видимо да се искреном молитвенику Господ усељава у срце, разгони страх и тугу и да остаје само песма благодарности и захвалности. Тај покрет од туге и страха ка радости није само одлика појединачних псалама, већ и цео Псалтир као збирка показује исту структуру: почиње углавном тужбалицама и покајним псалмима, а завршава се хвалоспевом.

• Стари Завет често говори о божанској правди и казни. Како помирити слику Бога који убија Египћане у Петом закону (треба Књизи поновљених закона) са Христовом поруком љубави према непријатељима? Да ли је ова разлика суштинска или постоји унутрашња теолошка веза између правде и милости?

То је једно од тежих питања и многи су се на њему спотакли. Можда је најбоље рећи овако: постоји градативни континуитет у откривењу Божијем, тј. Бог се постепено открива кроз Стари до потпуног откривења у Новом Завету тј. у Сину, Господу Исусу Христу. У том смислу, свако старозаветно Божије откривење треба тумачити у историјском и наративном контексту самих приповести. У Старом Завету, Бог се открива као заштитник Израиља, као онај који штити потлачене и доноси закон тзв. Талион принципа или једнакости „око за око, зуб за зуб“. Он има за циљ да успостави привремену правду: као што су Египћани бацали израиљску децу у Нил, тако сада Бог узима душе мисирских прворођенчади к себи да би Египћани на својој кожи видели како је ужасно када неком одузмеш дете. Бог је намеравао да Израиљ у Обећаној земљи изгради друштво које ће се заснивати на правди, али Израиљци због идолопоклонства и корупције нису успели. Све је то водило ка новозаветној реалности у којој видимо да Отац даје свог јединородног Сина за спасење света како би показао да је потпуна правда испуњена тек у реалности будућег васкрсења, односно у будућем веку. Као на икони синајског Пандократора, у Христовој личности сједињени су и праведност и милосрђе што се види специфичним разликама црта лица на једној икони. Када наиђем на оваква питања увек се сетим једне приче блаженопочившег владике Атанасија када су му дошла два монаха која су се расправљала. Један је тврдио да је Бог праведан, а други да је милостив, један је инсистирао на строгом суду, а други на немогућност спасења без милосрђа. Он им је рекао да су обојица у праву. Када су га упитали како је то могуће, он им је рекао: Бог ће прво да нам суди, а онда да нас помилује.

Где бисмо у Старом Завету могли сместити данашњег човека? Да ли је он у улози Израиљаца у пустињи, који траже обећану земљу, или је ближи Јову који се пита зашто трпи неправду? Да ли је могуће повући паралелу између библијских епоха и данашње кризе идентитета у савременом свету?

Мене савремени човек највише подсећа на оног резигнираног цара који проговара у Књизи проповедниковој, којем је све „таштина над таштинама“, у свету „нема ништа ново под сунцем“ и да у њему „много мудрости изазива много бриге и свако ко скупља знање – муку скупља“. Прошло је време великих прича и као што рекох савремени човек се више усредсређује на личну срећу. Он лута као Израиљ у пустињи, а боли га и неправда. Притом, није у оној мери погођен сиромаштвом, ратовима и глађу као што је то био човек 20. века. Зато му и погодује овај Проповедников став, помало филозофски, агностички и дефетистички настројен, скоро па епикурејски. Занимљив је податак да се на сахрани Стивена Хокинга, према његовој жељи, читало треће поглавље Проповедника. Све ово, видим као и у Књизи проповедниковој као назнаку велике богочежњивости, глад за живим Богом у сваком, па и у овом времену.

• Студентски протести у Србији изазивају снажне етичке и друштвене полемике. Да ли у Старом Завету постоје примери борбе против неправде који су применљиви на савремене догађаје? Можемо ли пророке посматрати као оне који су се, попут студената данас, супротстављали ауторитету у име истине? Да ли је побуна против неправде више у духу старозаветног пророчког позива или новозаветне етике љубави? Где поставити границу између мирољубивог сведочења истине и активне борбе за правду?

У Старом Завету постоје бројни примери устајања на неправду и то управо у пророчким личностима. Пророк Илија међу првима стаје пред неправедног цара Ахава и његову жену који су убили праведног Навутеја и отели му виноград тако што су нашли два лажна сведока и наместили судски процес. Пророк Амос наводи да на судовима „гледају ко је ко“ и изврћу правду, тј. богатима гледају кроз прсте, а сиротињи суде строго. Колико је човек потцењен Амос исказује стиховима да „продају сиромаха за једне опанке“, тј. човек вреди као један пар обуће. Примери су многи. Људи обично мисле да су пророци ти који пророкују о будућности, али то је само један аспекат њиховог деловања. Они управо показују да идолопоклонство и корупција доносе само историјске ломове и несреће, а никако стабилност. Зато пророк Језекиљ критикује дворске пророке, односно оне блиске цару који „виде лажне визије мира, а мира нема“. Управо ова старозаветна етика је основ новозаветне етике љубави, јер Господ кога воли онога и укорава.

Данас чујемо неке уздржане гласове из Цркве који не подржавају студентске протесте и бивају поткрепљени речима Господњим из Јеванђеља: „Него иштите најприје Царства Божијега, и правде његове, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6, 33). Тај став који је усиљено заогрнут јеванђелским речима заправо би требало да поручи следеће: одустаните од поправљања овог света, то је све узалуд јер он у „злу лежи“, Бог ће му учинити крај и доћи ће Његово Царство, постите и молите се, оставите блокаде и протесте. Иако је тачно да је овај свет привремен и да у злу лежи као и да је коначна правда у Царству Божијем, да ли заиста треба да одустанемо од одговорности да овај свет поправљамо колико је у нашој мери? Мислим да не. Поправљамо га, наравно, уз пост и молитву и неизоставан лични преображај, али ово не укида друштвени активизам него га, штавише, подстиче. Ми знамо да од овог света не можемо направити рај, али морамо учинити све да не постане пакао. Патријарх Павле је говорио: „На нама је да учинимо у свом времену оно што можемо. Оно што не можемо учиниће Бог, ако буде имао коме“.

Управо зато држим да је студентска борба за правду пројава јеванђелске новозаветне етике: они су могли да уче, да стичу, да траже уносне стипендије и послове, да обезбеде себи личну срећу, да оду у иностранство и забораве Србију, да огуглају на туђу патњу, то је логика овог света, а бирали су управо супротно. Бирали су да застану, да промисле како да идемо даље и да не окрећемо главу од корупције. Месеце свог живота проводили су спавајући у ходницима, пешачећи и инсистирајући на поштовању макар људских закона.

Питали сте за границу између мирољубивог сведочења истине и активне борбе за правду: та граница је ненасиље. Све што су студенти стрпљиво и упорно до сада урадили било је ненасилним путем. Једно од најмоћнијих царстава у историји цивилизације, Римско царство, пало је без подигнутог мача, крвљу мученика. Статистике кажу да више режима пада од ненасилних протеста него од насилних. У једном мисионарском писму Свети Владика Николај говори о Гандију и његовом ненасилном протесту: „Опомена Божија – свакако то је значење личности садашњег вође великог индијског народа. Кроз ту личност Провиђење чини опомену политичарима и државницима целога света, па и хришћанским, да има и других метода у политици осим вештине, лукавства и насиља. “

• Један од најзанимљивијих аспеката Старог Завета је контраст између Божијег стрпљења и Његове брзе казне. Како разумети догађаје попут уништења Содома и Гоморе у светлу Божије дуготрпељивости? Да ли та казна представља коначну правду или је то опомена човечанству?

Прво треба рећи да Бог не кажњава. Када човек греши, Бог оставља човека на милост и немилост природних сила и „духова злобе из поднебесја“. Библијски искази у којима се децидно тврди да Бог кажњава потичу из првобитне старозаветне представе да и добро и зло потичу од Бога. Бог који се током историје постепено открива учи нас, рецимо баш кроз Књигу о Јову да од Бога долази само добро, а од ђавола зло. Ђаво је тај који изазива несреће, не Бог. Када је у питању Содом, Бог заправо долази у лику два анђела да се и „лично“ увери која је мера њиховог пада и пружи прилику за покајање. Содомљани их виде потпуно телесно, као наочите младиће, и желе да их силују. Дакле, они нису само блудници, него су и силоватељи. Бог оставља грешни Содом на милост и немилост и ускоро видимо нешто што подсећа на метеоритску кишу, „дажд од сумпора и огња“ који погађа ове градове. Људи у граду су ослепели као од сјајне светлости које производе астероиди који великом брзином падају на земљу. Из града је раним упозорењем спасао само оне који су то заслужили, Лота и његове кћери. Те приповести су, свакако, опомена. Коначна правда биће тек у Царству Божијем када ће васкрснути праведни на славу вечну, а грешни на срамоту вечну.

• Ако бисмо морали издвојити једну централну поруку Старог Завета за савременог човека, шта би она била? Да ли је то вера у Божију правду, стрпљење у патњи или можда нешто што често превидимо?

Свето Писмо је библиотека, оно је антологија најразличитијих жанрова, али опет постоји један средишњи наратив који повезује све ове мање целине. То је приповест о Царству Божијем. Она спаја Постање 1 и Откривење 22. Човек је био створен да буде савладар Божији у новоствореном свету, да живи у заједници љубави са Богом, женом и животињама, као и да напредује у богопознању, бесконачно у вечности. Грех је променио начин, али није омео Божију намеру о овом свету да читав универзум буде Царство Божије. Уместо Адама ступа Христос који обнавља ово човеково достојанство и његову заједницу са Богом. Наше постојање овде и сада чини нас саучесницима те приче, не као неме посматраче, него активне делатнике на његовом доласку. На крају историје Бог ће бити све у свему и све ће бити Царство Божије. То је прича која обједињава цело Свето Писмо.

• За крај, шта за Вас представљају речи:
• ОПРОШТАЈ, ЉУБАВ, СЛОБОДА  и како објашњавате израз, , Тамни вилајет”?

За мене су речи опроштај, љубав и слобода духовне координате у овом свету који се непрестано комеша, а трудим се да када их изговарам не буду отрцане и излизане, већ да их, колико то мени Господ допусти, сведочим и својим животом.

„Тамни вилајет“ ми је од детињства била једна од најинтересантнијих прича, сећам се тачно и дана када смо је први пут читали у школи. Касније сам тек схватио да прича има библијски корен у догађају човечијег посезања за плодом дрвета добра и зла. То показује да наш народ има библијско наслеђе, да је одиста у својој историји библијски, да Свето Писмо разуме, схвата и прилагођава својој култури. Бог је Адаму и Еви рекао да ће кушањем плода окусити и добро и зло: ми обично знамо све оно зло које је дошло (смрт, болест и грех), али заборављамо да је у томе било и нешто добро: рађање деце које ће довести до Оваплоћеног Бога. У сваком случају, свако наше искуство на земљи је амбивалентно као у Тамном вилајету, истовремено и добро и зло, „чаша меда и чаша жучи“, „и кајеш се и не кајеш се“, али то ће стање престати у будућем веку када нас у вечности загрли Христос и остаће само – добро, без кајања.

Интервју водила: Марија Веселиновић