Нови роман Зехније Булића: ОДРОН

Пише: Алмир Залихић

У роману Одрон Зехнија Булић користи више различитих поступака како би јунаке ове приповести приказао што аутентичније, водећи рачуна да и окружење (или окружења у којима се одвија радња) буде што функционалније у карактеризацији психолошких и етичких димензија приче о изопачењу људске природе.

Булић је обликовао узнемирујућу, потресну причу, сачињену од низа дужих и краћих призора у којима су супротстављени главни јунаци, смештени у неколико различитих амбијената налик на бекетовско ђубриште или магацин у ком труну одбачени остаци једног руинираног, сломљеног система. На том дну историје једни су експлоататори, други експлоатисани, подједнако неспремни и неспособни да делотворно узврате ударце новонасталој квази судбини и идеологији која одузима идентитет и човечност.

Причa почиње у студентској соби у Приштини, када се у живот студента књижевности – младића и писца – увлачи рустикални Камбер, опсенар, приповедач, квази-бизнисмен, шверцер и подвођач. Грађу преузету из живота приповедач преноси по начелима тзв. објективне књижевности – принципу имперсоналности, што би требало да искључи посредника између сижеа и читаоца. Ипак, однос аутора према причи је личан и усмерен на унутрашњи план људског живота, прожет трагичним саосећањем.

У средишту збивања је човек – условљен социјалном средином, али и загонетан, јер његови поступци прелазе границе уобичајеног. Радња романа је тематски и формално слојевита, логички утемељена, са живим, колоритним ликовима у кризним, граничним ситуацијама. Намера писца је да прикаже праве узроке распада једне заједнице – не у психичким поремећајима појединаца или случајностима, већ у општој друштвеној пометњи, распаду моралних норми и криминализацији постратног друштва. Његови јунаци израстају из застрашујућег социјалног миљеа на који се ослања данашња власт у Санџаку, Србији и на Косову.

У Одрону су приказане бизарне ситуације са дна друштвене лествице које као у искривљеном огледалу одражавају прошлост и садашњост – у једном ибијевском, пријатељско–породичном кругу у којем људи постају морално искварени и брутално бескрупулозни. Иако индивидуализовани, ликови су више симболичне и хиперболичне фигуре – отеловљења вечитих људских особина и сила које обликују друштво.

Радња романа има два равноправна аспекта. Један оштро исмева све што је у јавном и приватном животу примитивно и застарело, а што омета живот у савременом друштву. Други аспект приказује распадање морала и друштвених вредности, као и настанак кловновског система у коме корупција, празноверје и верски окултизам доживљавају експлозију која и даље траје.

Зехнија Булић написао је динамичан роман, са вешто компонованим заплетом, бизарним неспоразумима и логиком која се гради на лажним претпоставкама. Иако се ослања на реалистичну форму, хибридност романа се огледа у уметању фрагмената, честим променама места и времена, симултаним догађањима – што га приближава постмодернистичком току. Роман одсликава суморну свакодневицу Новог Пазара, града у којем се под микроскопом огледа друштвени распад. Иако се одриче директне друштвене ангажованости, Одрон постаје снажан социјални протест и израз бунта.

Пише: Јасмина Халиловић

Одрон је роман у коме се преплићу дубоке људске мисли и ситуације које наизглед делују једноставно, али у суштини откривају слојевиту критику друштва, политике, морала и породичних односа. Радња започиње у студентском дому у Приштини, где упознајемо главне ликове, укључујући и самог Писца као наратора.

Камбер, студент медицине и трговац у сивој зони, симбол је моћи, утицаја и манипулације. Он је онај који причу поседује, дозира и продаје. Користећи ефекат Шехерезаде, он контролише Писца и све који око њега егзистирају. Његов однос према женама, животу и послу открива портрет човека који се не каје, већ преживљава и прилагођава, користећи све око себе за лични напредак.

Писац је његова супротност – идеалиста, опседнут речју, наивно поверење претвара га у Камберовог саучесника. Њихов однос одражава борбу Ероса и Танатоса, двојство его/алтер его односа у коме се граница између жртве и кривца губи. Камбер користи Писца, обећавајући му причу као „духа из лампе“, док га заправо уводи у мрежу сопствених махинација.

Роман се одликује цитатношћу, филозофским рефлексијама и преплитањем фрагмената, што га сврстава у роман тока свести. Унутрашњи свет ликова доминира, а просторни односи, посебно кафана „Три аса“, функционишу као друштвено огледало и сцена за догађаје који одражавају дубоку кризу вредности.

Женски ликови – Јана, Ина, нана и Мерсија – представљају различите симболе: телесност, наивност, веру и жртву. Њихове судбине откривају контрасте између пожуде, искрене побожности и манипулације религијом. Нанин лик је посебно снажан – искористили су је у шеми лажног духовног бизниса, а њена жеља да пође на хаџ је злоупотребљена за профит.

Симболика наслова романа – Одрон – упућује на друштвени слом. Као што се стеновита маса одваја и сурва у понор, тако и друштво у роману, под притиском корупције, неморала и лицемерја, доживљава урушавање. На дну остаје талог који није обновљив, док се потенцијал за промену јавља у ретким, отпорним појединцима.

Одрон поставља питање: да ли је стварност коју живимо само апсурдна приповест коју сами прихватамо? И да ли је сваки наш избор један корак даље од духовног и друштвеног понорa?

Рецензија Алмира Залихића преузета са сајта: https://www.subjekt.ba/novi-roman-zehnije-bulica-o-raspadu-drustvenih-i-moralnih-normi/?fbclid=IwY2xjawJVMeNleHRuA2FlbQIxMQABHXXa_YVdybsAE3BHwV2yMia_MMzBCaRONqvrhOCzJiR1ZSNaWNrm7IyYGw_aem_E3K4vJe9e3LuxUuguQrU0Q