У времену у којем је вера често сведена на форму, а Црква посматрана као институција, професор Растко Јовић, професор канонског права на Православном богословском факултету у Београду, својим речима и мишљу сведочи нешто друго: да је вера пре свега однос, а Црква живи организам љубави и истине.

Кроз речи професора Јовића провејава вера да се Царство Божије не гради у догмама, већ у односима, у свакодневним сусретима и у искреним пријатељствима. Тамо где човек уме да препозна другога као икону Божију. Његово богословље није затворено у књиге, него у живот који се даје. Као што је сам рекао: „Истинска чуда су дела љубави и вере. Христос на крсту више не чини чуда јер Он сам је чудо.“

Са тим уверењем овај разговор је заправо покушај да се разуме човек као биће позвано на вечно узрастање, на љубав која преображава и на слободу која се не мери границама већ способношћу да се буде Човек у пуноћи.

• У Јеванђељу по Луки Христос каже: „Царство Божије је унутра у вама“ (Лк 17,21). Како разумети ову реченицу у савременом контексту човекове духовне разједињености. Да ли је она позив на унутрашњи повратак или на преображај свести који превазилази индивидуално искуство?

Овај цитат се може читати и друкчије, посебно уколико читамо у оригиналу и видимо да ту пише: „Царство Божје је међу вама“ – што доноси дубље разумевање које не искључује и ово прво читање које Ви наводите. Наиме, то значи да ми у односу са другим човеком, чинимо присутним Христа међу нама, тј. чинимо присутним Царство Божје, јер и сам Христос каже: „гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“, (Мт 18, 20). Када сравнимо ова два цитата, смисао постаје много јаснији. Царство Божје је међу нама кроз односе које градимо, а опет ти односи нам доносе унутрашњу интеграцију и мир Божји на индивидуалном нивоу и помажу нашем сазревању. У том смислу, појединац и заједница су неодвојиви чиниоци изградње предукуса оног Царства које ишчекујемо. Можда би отуда порука била да људи буду искренији једни према другима и да улажу много више у дубока пријатељства – биће изненађени колико ће их то приближити и Богу и њима самима.

• Апостолски канон 85. прописује да „не треба додавати ништа што није предато од Отаца“. Где, по Вашем мишљењу, пролази граница између живог предања и догматске ,,укочености’’?

Наведени канон говори о списку књига Светог Писма који је општи за целу Цркву. Занимљиво је да ће Предање Црве да демантује „слово“ овог канона, јер га је „изменило“ само неколико векова касније. Управо се у овом канону као једна од књига Светог Писма не наводи Откривење Јованово, које ће касније бити придодато канону Светог Писма Новог завета. Предање је сачувало „дух“ канона, тј. норму на који начин бирамо и одређујемо које су књиге део Светог Писма. Управо је пример овог канона оно на шта смо ми позвани да будемо верни у оквиру Предања – верни „духу“, а не „слову“. Верност „слову“ представља формализам који је својствен окоштавању религије. Али бити пак веран „духу“ Предања, истовремено значи живети Предањем, познавати Га, поседовати храброст и веру у интерпретацији догматског и предањског наслеђа са одговорношћу у сваком времену. Слепа послушност „слову“ често означава управо издају саме суштине наше Традиције, јер своди веру на пуко копирање претходних модела и историјских околности који све ово условљавају. Када копирамо „слово“, ми заправо упадамо у неку врсту „нихилизма“, јер игноришемо нашу историјску стварност и нашу одговорност пред Богом и пред људима, јер смо као хришћани ипак позвани да своју веру преведемо на језик практичног живота.

• Отац Александар Шмеман је записао да је „Црква радост која је постала тело“. Да ли смо, у жељи за спољашњом формом, изгубили ту радост као унутрашње остварење? И може ли вера бити истинска ако није прожета радошћу бића?

„Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни“, каже Христос (Јн 15,11). У Старом завету радост је најчешће дар Божјег присуства, док је у Новом завету она плод Духа Светога („А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера“, Гал 5,22), али и унутрашње стање човека који живи у Христу. Имам осећај да је само вера у Христово васкрсење извор највеће радости, јер од тада вером знамо да смрт нема последњу реч. Тамо где „смрт“ влада, често немамо могућност да превазиђемо њене последице које су свима нама очигледне, а то су: страх, себичност, егоизам, самољубље, самоцентричност, саможивост… Уколико само на тренутак замислимо себе у присуству Христовом, у присуству Онога који нас лечи, разуме, разговара са Нама, поштује нас, брине о нама, пружа нам љубав и разумевање… биће нам јасно како изгледа то присуство које прожима наше биће радошћу и пуноћом! Исто тако, јеванђељски позив да будемо христолики јесте наша могућност да управо оне односе које смо имали код Христа, развијамо и ми сами, а то онда јесте аутентично присуство Бога међу нама. Не верујем у истинску веру која не доноси радост, јер нас робовање формама удаљава од нас самих и других око нас – чиме често завршавамо у фрустрацији поштовања тих форми које постају важније од живота, од човека испред нас. У једној монашкој причи, каже се како се усред поста код једног монаха видео дим из димњака. Био је то знак да спрема храну и једе, чиме је кршио пост. Кад су га други упитали зашто је то урадио, он је мирно одговорио да је прекршио људску заповест о посту, али не и божанску о љубави („Љуби ближњег свог као самога себе“), јер му је дошао путник са далеког пута и он је за њега спремио храну. Човек испред нас је изнад сваке форме, а умети познати Христову заповест о љубави према ближњем, јесте додир са самим Христом – радост бића.

• Сиоран је написао: „Вера је сумња која се усталила.“ Да ли теологија може обухватити и сумњу као тачку у којој вера прелази у искуство?

Сиоранова реченица „Вера је сумња која се усталила“ звучи као провокација, али у њој се крије дубока истина о самој вери. Вера није статичност, већ упорно трагање и преиспитивање – понајвише нас самих. У том смислу, сумња није супротност вери, већ њен дах, њена унутрашња динамика. Псалми у Библији, Аврам, Јов, Мојсије… па и сами апостоли, показују да се вера често рађа управо из вапаја, из питања, из осећаја напуштености. И сам Христос на крсту у тренутку каже, „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46). У тим речима, Христос правда и нас и показује нам пут да осећај остављености од Бога није крај вере, него њена динамика. На крају, ни „Неверни“ Тома није одбачен због своје сумње; напротив, управо његова потреба да „дотакне ране“ постаје место сусрета са Васкрслим Христом – додир који се преображава у искуство. Када бисмо искључили сумњу, вера би се претворила у идеологију. На граници између вере и сумње, настаје најдубља вера — она које се не рађа из сигурности, већ из чежње и потраге. Вера која не пролази кроз сумњу у опасности је да остане површна и затворена у беживотне форме. Она пак која је проживела сумњу неизвесности постаје искуство светлости која не зависи само од доказа, већ од искуства живог односа и љубави.

• Уместо да кажемо да је Литургија „чин“, можда бисмо могли рећи да је она начин постојања заједнице, сусрет времена и вечности у једном тренутку. Како Ви разумете Литургију као предукус пуне Личности?

Литургију разумем као антиципацију онога што можемо бити, па нас та антиципација непрестано инспирише и нуди снагу да дођемо до себе као личности које не смеју да забораве свој потенцијал да воле. То је динамика која траје целог живота, динамика да останемо непрестано на том путу усавршавања. У Литургији добијамо то живо искуство које нас надахњује и у нашој свакодневици кроз антиципацију онога „што можемо бити“. Иако су знаци Царства Божјег најпотпунији у Литургији, они се очима вере виде као стварни сада и овде, иако су у историји они само делимични. Литургија у том смислу треба да омогући хришћанима да преображавају себе, да буду оснажени и надахнути за дела служења као знаке Христовог присуства и славе, као достизање христоликости.

Богословље очима космонаута

• У Старом Завету Бог се открива као Законодавац, у Новом као Личност. Да ли је хришћански пут заправо прелазак из страха у онтологију љубави, из послушности у слободу, из спољашњег закона у унутрашњу благодат?

Можда бих овде био мало опрезнији, у исцртавању тих јасних разграничења, јер ми и у Старом завету видимо Бога који разговара са својим пророцима и одабраним људима „лицем к лицу“. Другим речима, Бог се већ у Старом Завету открива као Личност, као Јахве који говори, слуша, позива и ступа у савез. Он није апстрактни законодавац, већ онај који води народ, који плаче, гневи се, прашта — дакле, већ ту имамо личносни однос. Али, у Новом Завету имамо нешто потпуно ново и чудесно – Бог је постао човек и показао се у пуноћи која је нама докучива. Тиме се Бог више не јавља само кроз реч и закон, него се открива као личност у историји, као Богочовек. Уколико бисмо заоштрили поделу на Стари и Нови завет, онда бисмо могли рећи да је Стари завет тај почетак Божје педагогије која се даје кроз законе и страх, док је Нови завет изградња човека, „иконе Божје“, кроз љубав и слободу.

• У једном предавању у манастиру Градац говорили сте о томе да најлепше ствари настају онда када човек делује по свом дару, по својој мери, „свако оно за шта је способан“. Да ли је то, у суштини, позив на враћање слободе личности?

Могуће да се враћамо сличним темама кроз овај интервју. Када сам говорио на ову тему у манастиру Градац, мислио сам поново на форме религиозности. То ме често подсећа на разлику између глумца и имитатора. Неко одушевљен неким филмом у стању је да имитира сваки дијалог, покрет, атмосферу – али то и даље није глумац. Глумац се постаје онда када је човек способан да изгради сопствени лик и да њиме суверено влада. Слично је и са вером. Много пута читамо разна житија или се угледамо на неке хришћане, монахе, свештеника и сл. Све док копирамо и живимо „њихове животе“ ми смо само имитатори и не живимо ми, него живе ти други људи и њихова искуства. Хришћанин се постаје онда када се не уплашимо сами себе, своје слободе и вере да ћемо кроз своја сопствена искуства и односе донети једну нову интерпретацију и квалитет живота – тада постајемо хришћани који обогаћују овај свет једном новом причом, сопственим талентима које смо позвани да умножавамо.

• Достојевски у Браћи Карамазовима каже: „Шта је пакао? То је патња због немогућности љубави“. А Сиоран говори да „светац и проклетник деле исту ватру, само је различито трпе“. Може ли, по Вашем мишљењу, човек заиста дотаћи дно ада својом „осаном“, ако се у њему догоди искрени плач над сопственом несавршеношћу?

Достојевски је интуитивно схватио да пакао није географија, већ стање бића које је изгубило способност да воли. Када каже да је пакао „патња због немогућности љубави“, он уводи категорију унутрашњег ада – стања затворености у сопствено самољубље, тј. себичност која је престала да тежи за Другим. Сиоран ту интуицију доводи до егзистенцијалног краја: и светац и проклетник „горе у истој ватри“. Само, један ће љубављу да „преображава бол“, док ће други од тог истог бола да „гради зидове“ сопствене самодовољности. Човек је микрокосмос, у њему постоји цео свет: и висине неба и бездан ада. У његовом се бићу сабира целокупна стварност створеног света, али и могућност за заједницу са нествореним Богом. Ако се човек искрено суочи и загледа у себе, уђе у бесконачности своје несавршености, видеће тамо и своје слабости, егоизам, празнину, страх  и сл., чиме већ додирује ад. Али управо у тој дубини несавршености може да се догоди и преображај, јер ту где је највећа тама може засијати највећа светлост, тај бездан несавршености је потенцијал могућности бесконачног усавршавања. Уосталом, и Пслами нам говоре да је Бог свуда и да никада не можемо губити наду: „Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си“ (Пс 139, 8).

• Савремени човек све мање препознаје простор за тајну, а све више тражи рационално објашњење. Где се у времену тоталног објашњења још може догодити чудо? И шта је данас уопште критеријум да нешто назовемо „чудом“?

Чуда се догађају тамо где их не очекујемо, тј. тамо где мислимо да нам је све јасно. Чуда нису насиље над светом, она откривају сопствене силе и потенцијале који су у овом свету од Бога даровани – а којих нисмо свесни. Наука чини да су нам све мање потребна лична чуда, јер нпр. многа излечења описана у Светом Писму, сада се једноставно лече у болници. Сигурно је да ће са напретком науке, бити све мање и мање болести које неће моћи да буду излечене. Сада остаје право питање, ако је то тако – где је и шта је онда чудо? Одговор се налази у самој личности Исуса Христа, јер Његова личност у животу и на крсту постаје највеће чудо, не више Његова чуда описана у Јеванђељима, јер су она само знак и пројава Његове љубави. Истинска чуда су дела љубави и вере. На крсту, Христос пати, Он више не чини чуда, јер Он сам је чудо – Син Божји који воли цео свет. Стога, чини се да је данас највеће чудо изградити личност која може да воли, која је у стању да очима вере у сваком човеку види оно што тај други „може бити“ као створено биће, створено по „икони Божјој“. Очигледно је једино љубав чудо које је способно да се супротстави сваком празном теоретисању о безнадежности света.

• Дијалог између хришћанства и ислама, ако га ослободимо апологетике, може постати простор за заједничко трагање за смислом. Како видите могућност теолошког сусрета у којем обе стране не бране своју истину, већ је сведоче у љубави?

Некада је много важније видети како се неко понаша, него шта говори о својој вери. Другим речима, имам осећај да је важно да умемо да читамо наше догматске истине вере и да их преводимо у визију света и међуљудских односа какве желимо. Давно сам писао један текст о богословљу очима космонаута, где сам хтео да укажем на чињеницу да су космичка истраживања морала да промене наше понашање и разумевање света, као и заједничку одговорност за овај свет – драгоцени свет који се налази усред готово бесконачног пространства космоса. Једна ствар је размишљати о свету из те перспективе, која развија у нама осећај за опште добро – а сасвим друга када центрирамо све на интересе наше групе и вољу за владањем овим рањивим светом. Стога, чак и уколико не можемо да се договоримо око неких постулата наше вере, као и неких догматских дефиниција – било би важно и значајно да умемо писати наше догмате практичном визијом будућности. Можда је визија једне нове будућности у којој бринемо за сву рањивост овог света тачка сусрета, много значајнија од непрестане потребе да доказујемо исправност дефиниција.

• Свети Григорије Богослов каже: „Нема ничег божанственијег од човека који је постао човек у потпуности.“ Шта за Вас значи бити човек у потпуности у мери вере, у односу према другом, у односу према Богу?

„Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“, (Мт 16,25). Другим речима, ово је почетак мудрости. Све док се себично затварамо у себе и мислимо да тиме чувамо свој живот, ми га заправо губимо утапајући се у непостојање сопствене анонимности и самодовољности. Оног тренутка када смо спремни да свој живот дајемо за друге, и то не само у смислу страдања физичког, него у смислу предавања свог живота – својих страхова и истина, нада и очекивања другоме кроз изградњу аутентичних односа – од тог тренутка отварамо своје границе сопственог бића и улазимо у тајну самог Бога који себе даје за живот света. Истовремено, Христос каже „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ чиме указује на бесконачну могућност раста за сваког појединца. Имајући то у виду, могли бисмо рећи да је потпун само онај човек који је свестан своје вечне несавршености. У тој свести о бесконачној могућности раста, у дубини сопствених осећања – ми препознајемо и откривамо себе. У души сваког човека тако се рађа потреба за љубављу, осећања за лепо.

• Да ли сте били у Новом Пазару и ако јесте, какав је Ваш утисак? Како вам изгледа тај суживот вера и молитви, гледано очима теолога и човека?

Био сам у Новом Пазару, али не сматрам да је то било довољно за неки дубљи увид у живот овог града. За тако нешто, било би неопходно провести више времена и сагледавати свакодневицу. Међутим, општа ситуација и солидарност коју показују млади људи, указује на велику наду да о Новом Пазару нема потребе да причамо као о неком изузетку, него напротив – као о месту које сведочи нормалан људски живот људи који су вођени својом вером и визијом једног новог света.

• И за крај: шта за Вас лично значе речи Љубав, Опроштај и Слобода?

На ово бих кратко одговорио да је опроштај пут, а слобода је дах живота кад научиш да очекујеш нешто од себе самог, а не од живота и околине. Слобода је шанса да живимо у истини љубави, а љубав је смисао.

Разговор са професором Растком Јовићем оставља утисак да вера није кључ за решавање свих недоумица, већ пут који нас учи да у тим недоумицама живимо са смирењем, одговорношћу и надом. Његова мисао нас враћа на суштину: да је љубав мерило сваког богословља, да је Црква пре свега заједница, а не систем правила, и да је човек у пуноћи своје вере онај који се непрестано преображава.

Професор Јовић својим речима подсећа да се Царство Божије гради међу нама: у односу, у искреном дијалогу, у храбрости да волимо. Љубав, опроштај и слобода остају, како је сам рекао, не само речи него и дах Живота.

Интервју водила: Марија Веселиновић