Не чекај услове – стварај пут: Инспиративна прича Јована Николића

У свијету гдје успјех често долази као плод дугогодишњег рада у тишини, истрајности и дисциплине, 23- годишњи Јован Николић је један од оних младих спортиста чији примјер говори више од ријечи. Овај талентовани боксер није само симбол физичке снаге, већ и унутрашње чврстине, вјере и пожртвованости. Са великим срцем, чврстом вјером у Бога и јасним циљевима, Јован корача ка врху свјетског бокса. У овом интервјуу, открива нам своје почетке, прекретнице, побједе и поуке које је понио са собом из сваке борбе, и у рингу и ван њега.

За почетак, представи се нашим читаоцима – ко је заправо Јован Николић, и како је започела твоја спортска прича?

Ја сам Јован Николић, млади боксер, а моја спортска прича почиње још 2014. године, када сам први пут ушао у салу за кик-бокс. Тај пут је трајао све до 2021. године, а онда сам се окренуо боксу, којим се и данас активно бавим. Још као дечак од 6–7 година, гледао сам филм Kickboxer са Жан-Клод Ван Дамом, где се он бори, пролази кроз такмичења и изазове – и у мени је то пробудило снажну жељу да се опробам у таквом спорту. Та страст се није угасила, само је сачекала своје време. Након неколико година, заиста сам и почео да тренирам кик-бокс, а потом и бокс. То није била случајна одлука – то је била љубав коју сам носио у себи од најранијег детињства.

Који тренутак у твојој каријери сматраш прекретницом – оним који те дефинисао као спортисту?

Прекретница у мојој каријери догодила се 2022. године, када сам освојио турнир Београдски победник и био проглашен за најбољег борца турнира. Од тог тренутка ствари су почеле да се мењају — све више добрих прилика и успеха почело је да долази. Та победа ми је дала велико самопоуздање и потврду да сам на правом путу у боксу.

Колико одрицања и дисциплине је било потребно да би стигао до овог нивоа? Можеш ли нам описати свој типичан дан?

Још као мали, морао сам да се одрекнем многих ствари које су моји вршњаци сматрали нормалним. Док су се они дружили свакодневно, излазили, путовали на море, одлазили на журке и одморе — ја сам већину времена проводио у сали. Посебно током школских распуста, када бих устајао и ишао на два тренинга дневно, док су остали били на плажи или у проводима. Наравно, било је и момената опуштања, али никада превише. У спорту сам већ десет година и практично нема дана без тренинга — осим када је планирани одмор. Тренинг два пута дневно је постао стил живота. Да би се напредовало и било међу најбољима, потребна је велика дисциплина и спремност на одрицања. Без тога нема успеха.

Шта ти даје снагу да наставиш даље у тренуцима када ти је најтеже и зашто ти је баш то толико значајно? Можеш ли описати неку ситуацију када си то највише осјетио?

Када сам прешао на бокс, многи људи из мог окружења су ме, на неки начин, обесхрабривали. Није то била злоба или лоша намера — више страх, сумња да нећу успети у нечем новом. Али, моја жеља је била јача од њиховог страха. Управо тај тренутак ме је покренуо — упркос сумњама, решио сам да свима покажем да могу да успем у боксу, и верујем да тек следи оно најбоље од мене. Али оно што ми заиста даје снагу, вољу и енергију да истрајем — то је Бог. У свим тешким тренуцима, лаким и лепим када осетим терет туђих сумњи или животних препрека, ја се молим Богу.

Постоји ли неко спортско достигнуће на које си посебно поносан?

Моје највеће спортско достигнуће до сада је освајање златне медаље на Европском првенству 2024. године. Тај тренутак је круна свега што сам до тада уложио — труда, дисциплине, одрицања и вере. То је резултат дугогодишњег рада и јасна потврда да сам на правом путу.

Како се носиш са поразима, повредама или тренуцима када мотивација опадне?

У прошлости сам тешко подносио поразе, али данас их гледам другачије — као део пута и као лекције. Верујем да се све у животу дешава с разлогом, па тако и порази. Из сваког извлачим поуку и трудим се да уочим и исправим своје грешке. Исто важи и за повреде. Свака повреда ми је показатељ да нешто у мом приступу — било у техници, припреми или одмору — није било како треба. Уместо да ме обесхрабре, повреде ме уче да боље слушам своје тело и да радим паметније. Што се мотивације тиче, схватио сам да се на њу не треба ослањати. Мотивација дође и прође, али оно што нас води до успеха је дисциплина. Када немаш мотивацију, дисциплина је та која те одржи у ритму — и управо она те на крају доведе до циља.

Какав је твој став према тимском духу, сарадњи и ривалству међу спортистима?

Тимски дух је веома важан — он је основа свега. Када је енергија у тиму позитивна и када се међусобно подржавамо, заједно можемо постићи велике ствари. Бодрење једни других је кључно, јер само тако напредујемо као тим. Ривалство међу спортистима, с друге стране, није толико борба против наших противника, већ борба са самим собом. Ми се заправо боримо да будемо бољи од онога што смо били јуче, да напредујемо и побеђујемо своје сопствене границе. То је прави изазов и то је оно што нас истински мотивише.

Шта би поручио младим спортистима који сањају велике снове, али немају идеалне услове?

Није важно какви су ти услови на почетку. Оно што је заиста важно је твоја воља, жеља и љубав према томе чему желиш да се посветиш. Ако си истрајан у свом труду, ако си посвећен и ако волиш оно што радиш, уверен сам да ће се с временом створити бољи услови. Бог ће те наградити за твоју упорност. То је моја порука младим људима — нека не чекају идеалне услове, већ нека верују у себе и наставе да раде.

Који савјет би дао људима ван спорта – како да развију менталну снагу и истрајност у својим циљевима?

Важно је створити добре навике. Када развијемо добре навике, оне ће нам помоћи да изградимо менталну снагу и истрајност у нашим циљевима. Да бисмо то постигли, неопходна је дисциплина, о којој сам већ говорио. Међутим, оно што је још важније од свега овога је да, док развијамо своје ментално стање и ум, истовремено радимо на развоју доброте у себи. Само ако успемо да комбинујемо лични развој са добротом, можемо постићи истински успех.

Који су твоји планови за будућност – и у спорту, али и на личном нивоу? Гд‌је видиш себе за пет или десет година?

Моји планови за будућност су да се што више остварим у аматерском боксу. Желим да освојим што више медаља на међународним такмичењима, на светским и европским првенствима, и на крају да се квалификујем за Олимпијаду. Моја највећа амбиција је да донесем златну медаљу Србији, ако Бог да. Након тога, планирам да се посветим професионалном боксу и да освојим велике титуле попут ВБЦ, ЕБФ, ВБО или неке друге. Када завршим аматерску каријеру, желим да се у потпуности посветим професионалном боксу и да, као шампион, донесем нове титуле Србији. Веројатно ће ми бити потребно много рада, али верујем да могу да постигнем све ове циљеве. Видим себе за пет и десет година као шампиона на аматерским такмичењима са бројним медаљама, а затим и као успешног професионалног боксера, са појасевима око струка. Ако Бог да!

Јован Николић није само спортиста, већ и живи доказ да упорност, дисциплина и љубав према ономе што радимо могу над‌јачати све препреке. Његов пут, иако пун одрицања, показује да вјера у себе и у више циљеве води ка великим достигнућима. Са појасевима око струка и сновима који сежу до олимпијског злата, Јован нам поручује да сваки корак, ма колико тежак био, има смисла када се иде срцем. Ако Бог да – тек ћемо слушати о њему.

Интервју водио: Божо Никчевић