Однос према Косову за мене представља и свеукупан однос према сопственој историји, традицији и духовности. Али, уједно, нечији однос према Косову говори нам и какав је тај неко у својој свакодневици.

Да ли је правдољубив или није? Је ли спреман да страда за неке више идеале? Да ли заиста верује у васкрсење и живот вечни или само у овоземаљске, пролазне ствари? Је ли способан да истрпи бол? Да ли се олако предаје или је спреман на целоживотну борбу и ношење свог крста без роптања?

Верује ли у необјашњиво и ирационално – речју, верује ли у чуда; да ли машта и је ли сањар као и сви наши романтични хероји или је само сноб у оделу? Да ли је слободољубив или само покоран? Саосећа ли са муком свог ближњег или брине само о себи? Какав је његов однос према миту и бајци – и хоће ли сутра успављивати децу уз причу о Бошку Југовићу, о вилама и змајевима, или уз туђе митове који ће нас начини и туђим људима?

И зато ми је сваки Косовац по опредељењу, ма где он заиста живео, а носи Косово и Метохију у свом срцу, неко с ким у тренутку могу да осетим блискост, готово рођачку, па да се са њим насмејем, провеселим, напијем. А са онима што гракћу о реалности, поразу, мрачној прошлости и светлој будућности – никад не будем више од познаника.

Јер, заправо, однос према Косову није (само) однос према прецима, него начин на који ћемо васпитавати и подизати своју децу. Тема број 1 која се тиче наше будућности.

Преузето: https://pokreni.rs/index.php/2022/11/07/nemanja-devic-onakav-si-kakav-odnos-imas-prema-kosovu/


0 Comments

Leave a Reply

Avatar placeholder

Your email address will not be published. Required fields are marked *