Пођу отац и мати у завичај.

Завичај је зарастао у траве и лишће. У завичају живи још само мајчин луди брат, очев луди шурак, твој луди ујак, са фамилијом. Ујак је обновио кућу страдалу у рату, па је ту кућу, по неиспитивим закономерностима несреће – срушио земљотрес. Луди ујак живи, дакле, и даље тврдоглаво у стамбеном контејнеру, гледајући у рушевине, у траве и лишће које освајају свијет, као у појединачне знаке некакве тајне поруке која се са ништавним успјехом одгонета читав живот.

Сви остали су у завичају мртви. Отац и мати стога у завичају обилазе гробове.

А гробова је много и крхки су – јер и на њих стрпљиво чекају траве и лишће, који сад допуштају посјете, прије но што затворе сав простор као што епител затвара рану. Твоји родитељи раде брижљиво на успостављању ожиљка – јер је неким људима важно да оставе доказе о сопственом постојању у ријеци времена.

Затичеш их у свађи. Расправљају се око броја гробљанских лампиона које ће понијети у завичај. Твоја мати броји мртве и сматра да на сваком гробном мјесту треба запалити барем један црвени лампион, као неку црвену горућу чуваркућу. Твој је отац ужаснут помишљу да би на граници између Србије и Хрватске неко могао отворити гепек, а он изгледати као шверцер гробљанске опреме. Зато предлаже да се у завичај понесе – само један гробљански лампион, веће запремине, који ће се онда симболички тамо запалити за све наше блаженопочивше.

Мати је запањена идејом. Пита га гдје тачно мисли поставити тај један симболички лампион. Он се ушепртљава, али не одустаје – помиње гробље у ујаковом селу. Добро – гдје на том гробљу? Гдје тачно спуштамо лампион, на чији споменик, на коју стазу, гдје, гдје? Мајка стријеља оком из ког неће потећи суза – гњев сузе окреће ка унутра, али ти их видиш иако их нема.

Отац јој каже да је „увијек размишљала мегаломански“, па ето и сад, у случају гробљанских лампиона, и да нико никад не разумије његове умјерене рационалне приједлоге. Шта ти лампиони уопште значе? Шта мртвима они уопште значе?

Мртви за то вријеме сједе у очевој и мајчиној дневној соби, попунивши је до посљедњег центиметра, и замишљено слушају свађу. Са мајчине стране прва проговори баба, којој је и за живота слабо ишла шутиња, рекавши да је зет од такве фамилије – бајаги нешто рационални, а овамо заправо циције. То покрене комешање међу очевим мртвима. Дјед по оцу јој одговори да она нема право гласа у овој ствари – јер су и она и чоек јој сахрањени у Србији.

На то се твој дјед, мајчин отац, изненади, јер није знао да је сахрањен у Србији. „Шта то пријатељ прича, Драго, да сам ја сахрањен у Србији?“ – „Нисам ти стигла казат. Ал ето, нашо се пријатељ да ти рече.“

Ситуација постаје све непријатнија. Стриц сједи у углу, мота дуван. На њему је прст избјегличке прашине из колоне, а одијело поцијепано.

„Шта ти велиш на ово, Дујане?“ – пита га дјед.

„Шта ћу рећ. Ја не морем ништа рећ кад сам у прелазном статусу.“

„Како то мислиш – у прелазном статусу?“

„Умро сам у Аустралији, а матери још нису рекли. И сад се не могу ко ви само опустит и бит мртав и бавит се мртвачким питањима.“

То забрине присутне.

„А што ћеш матери рећ кад она вамо дође – па те види?“

„А што… Рећи ћу јој да је стигла у Аустралију. Не мора знат да је умрла. Ето ни пријатељ није знао ђе је сахрањен.“

Сви се замисле над том идејом, а онда чукунђед, који је упамтио живот не у Аустралији но у Аустрији, рече да буду захвални и за тај један лампион – јер ето, и ово двоје су у годинама, људско вријеме тече, а већина овдје присутних укопана је у земљу која, како се показало – и кости протреса – и шта кад сви престану долазит и кад се престане плаћат лежарина, е онда ће нас лијепо деложират из тих наших гробова и преселићемо се још само у Божје памћење. Јер је ваљда досад свима јасно да нас у тој земљи никад нису хтјели.

Могућност деложације јако узнемири једног старог ујака коме је кућа двапут горјела, и он затражи од стрица да му смота једну.

А види ове – каже стари ујак – она нема паметнија посла него да пише о нама. Још да то нечему ваља, него – мишеви па мишеви. Не вриједи, и мртвог те твоја рођена крв зајебава.

Неколико дана касније, отац и мати шаљу фотографије из завичаја. Сликали су се са надгробним споменицима. Сликали су се поред, иза, постранце, у сједећем и стојећем положају. На свакој фотографији твоји родитељи споменик дотичу као човјека – и ти гледаш слике и видиш руку на рамену, обгрљај око врата, додир по надланици.

Шаљу потом слику очеве родне куће.

Кућа у којој је отац одрастао слика се из покрета, кроз прозор аутомобила. У њој сад живи неко други, далеки и непознат, и ужасно је компликовано стати и разговарати са тим неким. Иза куће је пут поред ливада и шуме, до ријеке поред које у прољеће расту шафрани.

Једном кад ти умреш – слагаћеш себе да су те ту сахранили.

Текст преузет са сајта: https://www.jergovic.com/ajfelov-most/misevi-na-mostu-24/