Марија Стефановић: Слово о ,,Бекос-у” Енеса Халиловић

Још један роман у низу из пера Енеса Халиловића служи нама читаоцима да прочитамо написане редове, али и да, у складу са својим склоностима и могућностима, прочитамо и оно између редова. Роман необичног назива заинтересовао ме је баш због самог наслова, а и због претходних романа аутора.

Халиловић је врстан приповедач – у роману ,,Бекос” имамо три приповедача, али кроз та три тока приповедања појављују се и „притоке“ приповедања. У роману аутор фабулу радње представља кроз гласове. Глас први је психијатра Пилорета, која шаље аудио-снимак другу и колеги Мартину. Глас други је психијатар Мартин, који шаље снимак колеги Пилорети, а на снимку је глас глумца Лемеза. Трећи глас поново припада психијатру Мартину.

Када један од приповедача, по имену Пилорета, говори о Лемезу, Шумару и Амелу (својим друговима из детињства), употребљава уз њихова имена, као део описа, скуп речи који гласи – „онај који то није“. Али, читајући редове пред нама, можемо приметити да се то може односити на било кога у роману. Намеће се и питање – да ли се и на нас саме то може применити?

И ту је главна полазна тачка којом се бави Халиловић – питање идентитета. Поред тога, покреће се и питање припадности. Може ли се бити добар и поштен у данашњем свету? Да ли сам ја оно што приказујем – или ипак не?

Где је корен свега? Где почиње оно што јесмо? Једно од значења речи бекос упућује на прадедовско, наслеђено, дубоко укорењено – оно што није изабрано, већ нам је дато. С друге стране, бекос означава и хлеб – основну потребу, храну која значи живот. А шта је то што је у човеку исто од памтивека? Нагон да преживи, да се прилагоди, да пронађе начин да себи обезбеди сигурност, удобност, мрву мира.

Иако наизглед позорница причања припада мушким ликовима, прави живот причи дају женски ликови – Цаца и Лемезова мајка. Окосница целе приче јесте свет криминала, али срж чине пожртвованост мајке и љубав сестре према брату.

Овај роман доноси нам протагонисте свакодневног живота – оне који су међу нама, или бисмо могли рећи да смо ми међу њима. Ништа није онако како изгледа, јер све што је људско има своје прапочетке које је некада тешко уочити или правилно сагледати. Свака прича има више страна. Кроз ликове који су различити по пореклу, образовању и опредељењу, Халиловић је само проширио лепезу карактера које описује. Наизглед безазлене ситуације, хумор, довитљивост, али и мудрост људи нашег поднебља – обогаћују књижевни свет.

Марија Стефановић