Ивице искрености: разговор са Александром Нешковић

Постоје стихови који се преживљавају. Таква је, усудићу се, поезија Александре Нешковић, ауторке која стих гради као сведочанство о човеку који је прошао кроз таму и није изгубио нежност. Њене речи нису свиленкасте, већ трагови који показују да је бол део личности и зашто је важно остати жив унутар сопства.
У разговору који следи, Александра говори о границама између љубави и истине, жртви која прати искреност, о митовима који нас лече и о песми као простору у којем човек утискује себе.

• У Ивици говориш о границама између илузије и стварности, између онога што се очекује и онога што осећамо. Која је за тебе најважнија унутрашња граница коју си морала прећи да би писала искрено, и да ли верујеш да је искрено писање уопште могуће без својеврсне жртве?

Све кошта нешто…да би нешто добио, нешто друго мораш да даш, што пре човек тога постане свестан, то ће лакше и прихватити узрочно-последичну везу давања и примања. Сматрам да је искреност сама по себи својеврсни вид жртве, јер искреношћу заправо човек пушта иманентни део себе, даје му слободу. Ако говоримо конкретно о писању – што се више искрености ослободи, то се већа жртва и подноси, али и више вреди.

То је уједно и најважнија граница коју сам ја прешла. Храброст да кроз писање ослободим и оне делове себе који не заслужују аплауз, да поделим истине које и сама тешко изговорим мртвој тишини и спремност на интерпретацију и потенцијале предрасуде читалаца, који ће моју реч доживети кроз призму сопсвених искустава, траума и степена свесности.

• Твоји стихови разголићују и откривају, речи не служе да прикрију, већ да осветле оно скривено. Како бираш речи у тренуцима када је истина најнеугоднија? Да ли је постојао стих који си оставила по страни јер је био превише снажан, и да ли мислиш да је понекад оштрина речи нужна?

Главна улога речи јесте да посече до кости, да пробуди и побуди, изведе из мрака у светлост и гурне преко ивице свега онога што је човек мислио да зна и да јесте. Не бирам речи, речи углавном изаберу мене, ја им само дам живот и пустим их да буду. Много је остављених стихова чији се неиздрж ковитла, храни и расте, у тмини чека или бира тренутак да пређе ивицу и отисне се у свет.

• Једна од тема збирке је: кад умре љубав, роди се истина. Како ти видиш однос између љубави и истине, да ли истина увек мора доћи као последица нестанка љубави, или и сама љубав може садржати истину која не боли?

Од љубави човек често обневиди, свесно. Истина заправо живи једновремено са љубављу, али је љубав увек лепа, истина углавном не, а човек је биће естетике. Љубав је истина. Истина је љубав. А човек је само човек, са својом праисконском потребом да буде прихваћен и вољен због просте чињенице да је то што јесте. Зато бира да не види истину која је пред њим, не схватајући да тако гуши љубав. На крају, љубав умре, а истина се роди, премда се не роди стварно, само буде експонирана.

• Пишеш да у Ивици нема бајки у традиционалном смислу, да се митови разграђују. Да ли верујеш да људска потреба за митом и причом опстаје чак и када желимо да будемо што реалнији, и како се тај мит може преобликовати да не вара, већ да просветљује?

Приче и митови, не само да су људска потреба, већ су и лек. Прича има огромну моћ, човек не мора ништа да ради, да буде, да учини, довољно је само да слуша. У митовима се налазе архетипови, некад се прихватају таквим какви јесу, а опет до њих долазимо кроз причу, некад се и оголе или изведу на површину, а за то је опет потребна прича. У причама се налазе лекови и решења за откривање и исправљање сваког психичког нагона. У њима је садржана туга, чежња, разумевање, опомена, љубав и радост које човеку олакшавају пут, доношње одлука и прихватање тешко сварљивих истина. Искреношћу и аутентичношћу неке приче послуже као водич за преживљавање живота

• Како се у твом писању преплићу облик и садржај, стих, ритам, структура са емоцијом и мишљу? Да ли најпре израња осећај и идеја, а тек потом форма, или форма понекад поведе мисао својим путем? Постоји ли песма у Ивици која је обликом морала да се мења да би пратила смисао?

Форма је битна само за визелни моменат. Као оку пријатна хаљина на жени, допадне се чулу вида и пробуди радозналост, међутим, ако, „прочитавши“ је, ниједан други стимулус не буде побуђен, ни хаљина више није толико занимљива. Увек све почиње од емоције.  Она затим пробуди пред(осећај), који даље изазива мисао. Мисао креира идеју. Идеја допусти форми да је репрезентативно изнесе кроз истицање стиха, ритмику и паузу. Овако рашчлањен процес ствара илузију трајања, а у стварности се све деси у секунди. То је необјашњиво свима који су ван тог стваралачког нагона.

• Када читалац дође до „ивице“ твоје поезије, до тренутка суочавања са сопственим сенкама, да ли размишљаш о томе како ће твоји стихови бити доживљени? Да ли ти је важна интерпретација других, или сматраш да је песник пре свега путник свог унутрашњег пута, без обзира на туђе читање?

У тренуцима настанка „Ивице“ у мени је било аутоцензуре, што јасно говори о томе да ми је ипак било стало како ћемо стихови и ја кроз њих бити доживљени. У садашњем тренутку је ситуација већ много другачија. Ја сам стиховима дала живот и пустила их у свет, као мајка децу. Њихово публиковање је било симболично пресецање пупчане врпце и ја више немам и не желим да имам контролу над њиховим даљим животом, нити интеракцијом и односом са другим људима/читаоцима. Моје је да следим стваралачку жилу куцавицу и држим се јединог пута за који знам и који пред собом видим. Како ће тај подухват да буде виђен, перципиран и прихваћен, не треба да буде и није моја ствар.

• У збирци се осећа борба и потреба за опстанком – одбацивање маски и потрага за собом. У филозофском смислу, шта за тебе значи „потписати себе“ данас, у времену мноштва улога и очекивања? Да ли је Ивица твој лични потпис, и може ли песма постати простор у којем и читалац потписује себе?

Све оно што човек ради и чиме бави носи његов печат. Исто је и са уметношћу. Било филм, било слика, било књижевно дело, у свему се прожима и лични доживљај, искуство и склоности аутора. „Потписати себе“ филозофски, фигуративно и буквално може значити само једно – бити аутентичан ти, ослободити своје истинско ја, које је сахрањено испод културног условљавања, социјалних норми, породичних предубеђења, религијских стега, туђег мишљења и погрешних закључака о себи, које си формирао као припадник одређене заједнице, а под притиском свега реченог. Зато је неопходно одучити се од онога што ти је спољашњи свет рекао да треба да будеш.

• Постоји ли тема, стих или песма коју би волела да напишеш, а од које зазиреш,  јер би можда превише разоткрила, или би могла бити погрешно схваћена? Како проналазиш равнотежу између онога што желиш да изговориш и онога што си спремна да откријеш? И може ли управо та граница између изреченог и прећутаног постати сама поезија?

Раније је постизање равнотеже између онога што желим да кажем и онога шта сам спремна да изговорим, било попут плеса по минском пољу. С годинама и искуством, тога више нема. Говорим и пишем тачно оно што осећам и мислим, без терета претпоставки ко ће како то доживети и схватити. Граница између изреченог и прећутаног јесте поезија, али само онда када песник свесно бира да речи заодене у вео тајновитости и остане недоречен, дајући читаоцу да заврши мисао онако како мисли да треба. У сваком другом случају, то представља мучење и захтевање од самог себе да сакатиш мисао, утишаш глас и окрњиш реч. То је издаја себе, трансформација униката у серијски производ. Ако ћемо баш искрено, то је изневеравање благослова, споро и тихо самоубиство људског бића и уметника унутар себе. 

Ивица је њен унутрашњи пејзаж, али и позив читаоцу да се усуди на свој. Јер, како каже, „све кошта нешто“ , али кад човек једном плати цену истине, више никад не пристаје на мање од себе.

Интервју водила: Марија Веселиновић