МИЛОШ ГРУЈИЋ: ДОСТОЈЕВСКИ

Шта је наш живот? Долина где су се јади настанили. Шта је свет? Гомила људи који не осећају. – Гогољ

Једанаести је новембар, година је хиљаду осамсто двадесет прва. У срцу царске Русије, у Москви, у једној племићкој породици православних хришћана, данас је весео дан. Добили су своје друго од седморо деце колико су имали. Пева се, кућа је испуњена смехом, игром и Божијом благодаћу. Но, ово није само радостан дан за породицу са приновом, ово је радостан дан за готово цео људски род. Рођен је човек чија ће дела променити, протрести и оголити људску душу, усудићу се рећи до оне границе до које је то до тада радила само Библија.

Нећу говорити превише о животу Фјодоровом. Говорићу о оним животима на које је утицао, а таквих је, сложићете се, безброј. Заиста безброј. Јер сви смо ми понекад браћа Карамазови, сви смо Бедни људи, сви смо врло често Идиоти, и још смо чешће Понижени и увређени. И сви смо сами себи и ближњима некада Зли дуси, сви имамо своје Записе из подземља, а некада су места на којима смо заиста — Мртви домови. И врло често смо Коцкари у Белим ноћима.

Фјодор је био човек Божији. И занимала га је понајвише људска душа. И оно чега је данас све мање, ако ми дозволиш, читаоче — морал.

Утицао је Достојевски на многе велике умове: Ничеа, Булгакова, Томаса Мана. Утицао је и на многе наше великане. Ту неизоставно морам поменути Светог Јустина Ћелијског, за мене лично највећег теолога којег је овај народ имао. Но оно битније — утицао је на обичног човека. Малог човека. Оног човека који је у дилеми. Оног човека који стоји као каква нејака трска, усамљена на киши и бури. Онога болесног. И онога који воли.

Његов рад је несумњиво променио многе животе. И његов рад је усадио у многа срца љубав према Богу, љубав према људима, ма какви они били. Несумњиво, усадио је и доста туге, па чак и доста сумњи. Али сва велика дела захтевају одређену дозу туге. И сва велика дела захтевају неизоставно још већу дозу љубави.

Достојевски се не може упоредити ни са ким, иако је конкуренција заиста велика. Али он некако стоји усамљен. Стоји усамљен, велик и јединствен. Он није Пушкин, којег сви воле. Он није ни Гогољ, који је прво велико име. Он није ни занимљиви Булгаков, нити преображени Толстој. Он је Достојевски. Она светла лампа за људске душе које тумарају по ноћним сокацима празних џепова. Путоказ скренулих са пута Христовог. И подстрек на опрост онима који не умеју да опросте.

Када постане тешко, вратимо се Достојевском. Враћајмо му се безброј пута. Враћајмо му се као што се требамо вратити Христу. Враћајмо му се да бисмо разумели себе и да би нас разумели.

Хвала ти на свему, Фјодоре. Живиш.

аутор текста: Милош Грујић

Милош Грујић (Нови Сад, 1990) — дипломирани правник, љубитељ књига, историје, књижевности и борилачких вештина. По вероисповести православни хришћанин.