Божо Никчевић: Увијек се почиње са породицом

„Скоро све расправе о томе како се људи понашају једни према другима, прије или касније, заврше свађом о људској природи. Професорима биологије није лако да то објасне. С једне стране, наша врста је опстала захваљујући томе што смо сарађивали и држали се заједно, а с друге, поједини људи су напредовали на рачун других. На крају, све се своди на питање граница: колико смијемо бити себични, а колико треба да бринемо једни о другима?

Неко ће увијек споменути људскост и хуманост, али то су само ријечи. Људи често кажу: „Замисли брод који тоне“ или „Замисли кућу која гори.“ У таквим ситуацијама, моралне дилеме постају опипљиве. Ако би се морал довео до крајњих граница – када бисмо морали спасити само једну особу – кога бисмо изабрали? Кога бисмо извукли из воде ако у чамцу има мјеста само за једног?

Своју породицу. Увијек се почиње са породицом.“

– Фредрик Бакман, из романа Медвједград

Гдје је граница између себичности и алтруизма?

У свом роману Медвједград, Бакман поставља два важна питања која се суштински своде на једно: Колико смијемо бити себични, а да при том не изгубимо осјећај за друге људе?

С једне стране, ту је претјерана брига о себи – када своје потребе стављамо испред свега, размишљајући како да из сваке ситуације изађемо као побједници. С друге стране, ту је алтруизам – несебично помагање другима без очекивања било какве користи. Алтруизам се често посматра у контрасту са себичношћу. Док себичност подразумијева стављање сопствених интереса испред других, алтруизам нас води ка доношењу одлука које користе заједници, чак и по цијену властитих жртава.

Али колико је човјек заиста спреман да жртвује?

Морал остаје апстрактан појам све док не дођемо у ситуације које захтијевају конкретне изборе. Мада су шансе да се нађемо у екстремној ситуацији – попут оне гдје морамо спасити једну особу, а друге оставити – мале, такве дилеме су присутне у разним облицима у свакодневном животу. Филмови, књиге и серије често користе овакве сценарије како би тестирали моралне границе својих ликова.

Замислимо ситуацију: са једне стране, можемо спасити члана своје породице, а са друге – десет непознатих људи. Већина нас би, без много размишљања, изабрала породицу. Ово потврђују и резултати мање анкете коју сам спровео – од 62 испитаника, чак 60 би без оклијевања изабрало да спасе члана породице.

Овакав избор не треба посматрати кроз осуђујућу призму. Он одражава људску природу и вриједности које носимо од рођења. Породица је она која нам пружа подршку, љубав и сигурност, а у кризним тренуцима – она је наша највећа заштита. Једна народна изрека добро осликава ову истину: Када је кашика у меду, око тебе сто лица. Када си у проблему, само Бог и породица.

Али шта се дешава када у ову моралну дилему убацимо пријатеља? Испитаници у анкети добили су и додатно питање: Да ли бисте промијенили одлуку ако би умјесто члана породице у питању био ваш пријатељ?

Одговори су били подијељени: 45,2% би и даље спасило пријатеља, 25,8% би промијенило одлуку, док је 29% остало неодлучно. Ово нам поставља ново питање: Колико су пријатељства данас заиста дубока?

Живимо у времену брзих и површних односа, гдје се пријатељства често своде на број порука, лајкова и пролазних интеракција. Да ли су нам пријатељи и даље ослонац, или су постали тек сапутници на нашем животном путу? Одговор на ово питање зависи од личног искуства свакога од нас.

Филозофија и теологија нуде два супротстављена погледа на ову дилему: морални апсолутизам и морални релативизам.

🔹 Морални апсолутизам тврди да постоје универзални морални принципи који важе увијек и свуда. Овај став је заступао Имануел Кант, који је вјеровао да морамо дјеловати само по оним принципима који би могли постати опште прихваћени закони.

🔹 Морални релативизам каже да морал зависи од контекста – културе, традиције и личних увјерења. Фридрих Ниче је био један од мислилаца који је критиковао концепт универзалног морала, тврдећи да су моралне вриједности друштвени конструкт.

Хришћанска теологија заузима специфичан став. Са једне стране, Библија наглашава универзалну љубав према свима, али и посебну одговорност према породици. Апостол Павле пише: Ко не брине за своје, а посебно за укућане, одрекао се вјере и гори је од невјерника. (1. Тимотеју 5:8).

Ова два начела – универзална љубав и посебна одговорност према ближњима – могу доћи у сукоб у екстремним ситуацијама.

Шта Ви мислите?

Ако би требало да направите избор, да ли бисте прво спасили члана породице или групу непознатих људи? Да ли вјерујете у универзалне моралне принципе, или сматрате да морал зависи од околности?

Ова питања немају једноставан одговор. Али једно је сигурно – када дође тренутак одлуке, показује се шта нам је заиста најважније.

Божо Никчевић