Колико сте пута рекли себи: „Ја ово никада не бих урадио/ла“, а онда се нашли у друштву које управо то ради, а непосредно затим и ухватили себе како обављате ту контроверзну радњу? Колико сте пута присуствовали паду неке особе на улици, а да вас је нека невидљива сила задржала да не прискочите у помоћ? Да погодим — очекивали сте да ће у помоћ прискочити неко други?

Рећи ћу вам само једну ствар — нијесте једини. Наше понашање је резултат сложене игре личности, ситуација, очекивања, емоција и, највише, присуства других људи у нашој близини. Као што је Аристотел говорио да је човјек друштвено биће, односно биће које природно живи у заједници, тако и савремене науке потврђују да друштво, поред тога што представља наше природно окружење, обликује наше понашање, вриједности и начин размишљања.

У наставку текста потрудићу се да објасним неколико психолошких и социјалних феномена који објашњавају зашто се понашамо како се понашамо, уз конкретне примјере из свакодневног живота, а који ће вам, засигурно, дјеловати познато. Први корак ка превазилажењу неког феномена који има негативне посљедице по појединца, а самим тим и по друштво, јесте развијање свијести и едукација — људи који су свјесни неког феномена лакше ће га превазићи када се нађу у стварној ситуацији.

---

1. Ефекат пасивног посматрача

Замислимо конкретну ситуацију: возимо се аутобусом. Аутобус је пун, скоро сви сједе. Неколико млађих људи стоји. Већина гледа кроз прозор или у телефон. Неки воде озбиљне разговоре. На сљедећој станици улази старија жена. Јасно је да погледом тражи слободно мјесто — хода ситним корацима, нестабилно, ослања се на штап. Иако сви видимо да јој треба слободно мјесто — нико не устаје. Нико не предузима акцију.

Зашто је то тако?

Стручно објашњење овог феномена јесте дифузија, односно подјела одговорности међу путницима. Када је више људи присутно, одговорност је подијељена, па свако осјећа мању потребу за реаговањем. Многи мисле: „Сигурно ће неко други устати“, „Ја сам уморан, а има и млађих. Неко ће већ устати.“ Овај психосоцијални ефекат често води до тога да нико не реагује, а има и своје име — ефекат пасивног посматрача.

---

2. Конформизам

Замислимо конкретну ситуацију: на пословном смо састанку на којем сви изражавају своје мишљење о најновијем пројекту компаније. Иако имамо другачији поглед на ситуацију, прикључујемо се већинском мишљењу, чак иако у дубини душе знамо да наше мишљење може указати на неке негативне стране самог пројекта које већина не примијећује, а које могу утицати на крајњи исход.

Зашто је то тако?

Тенденција појединца да се прилагоди мишљењима, ставовима и понашању групе којој припада, чак и када се то коси са његовим личним увјерењима, представља феномен назван конформизам. Овај феномен има своје позитивне, али и негативне стране. Позитивне стране огледају се у томе што омогућава људима да се осјећају сигурно и прихваћено унутар групе, док са друге стране може ограничити наше критичко мишљење и аутономију.

---

3. Самоиспуњавајуће пророчанство

Имамо пријатеља за кога у себи носимо увјерење да је непоуздан и незаинтересован за нас. Једноставно, увјерени смо да нам је он лош пријатељ и да се на њега не можемо ослонити. Због тих очекивања, мање га укључујемо у планове, аутоматски одбацујемо његову помоћ и не видимо, уједно и не цијенимо његове напоре у нашем односу. Наш пријатељ ће се у једном тренутку осјетити нецијењено и непожељно, а након тога и повући и постати мање ангажован у дружењима.

Његово понашање се мијења јер више не осјећа потребу да покаже своју поузданост, што потврђује наша почетна очекивања. Коначно, наш однос се погоршава јер пријатељство више не функционише на прави начин, а у нашим очима он је крив за то, јер нам је био „лош пријатељ“.

Да ли је то заиста тако?

Ова појава има свој назив — самоиспуњавајуће пророчанство. То је феномен у којем наша очекивања или предвиђања о особи, групи или ситуацији утичу на наше понашање према њима, што на крају доводи до остварења тих очекивања. Чак и ако су почетна очекивања погрешна, она могу обликовати стварност тако да на крају постану тачна.

Ово су само неки од многих психолошких феномена који обликују наше понашање. Разумијевање ових појава омогућава нам да постанемо свјеснији начина на који дјелујемо, реагујемо и мислимо. Развијањем критичког мишљења и самосвјесности можемо побољшати како себе, тако и односе с другима. Само кроз разумијевање себе и других можемо направити промјене које воде ка бољој комуникацији и здравијим међуљудским односима.

Аутор: Божо Никчевић