Барбика са ратишта

Прва асоцијација на Барбике ми је ратиште. Како изгледа то далеко место о ком су одрасли причали увек тихо, готово као да се боје да наглас изговоре његово име, не би ли постало стварно, то место страдања и патње, нисам знала. О њему, заправо, нисам знала пуно, само да је далеко и да је мој тата морао тамо да оде, јер је потребан отаџбини.
Бака и дека су ми објаснили да је стигло једно писмо, адресирано на мог тату и хиљаде других тата који су морали да оду. Иако нисам знала каква је његова улога и зашто је морао да оде, увукла ми се у срце нека зебња, којој у том тренутку нисам знала ни име, ни порекло. Ушуњала се неприметно и угнездила ту, на левој страни, одмах испод грудног коша. Пратила ме је у стопу. Била ми је сапутница у игри и играле бисмо се све док јој не би досадило, па би ме подсетила на то тајновито место о ком се шапуће, као да је у питању каква клетва која би се, уколико се изговори, могла и остварити.
Гледала ме је док берем цвеће у великој, раскошној башти и правим букет који ћу затим поставити у центар стола, као контраст свим тим угланцаним керамичким фигурама које скупљају прашину на препуним полицама, а које је моја бака годинама сакупљала. Свака од тих фигура имала је своју причу, али када би неко пожелео да их додирне или бар боље види, бака то не би дозволила под изговором да ће се сломити.
Када се осврнем на своје детињство, имам утисак да нам је кућа помало личила на музеј, а бака – чувар прошлости – није дозвољавала да се ишта у њему промени. Временом је и сама почела да личи на своје фигуре: увек уздржана, хладна и спремна да одигра своју улогу. И тата је имао своју улогу у том музеју илузија, који је много личио на наш живот. Он је преузео улогу хероја, иако, сад знам, ничег херојског нема у рату.
О рату се никада није говорило у нашој кући. Ту тему смо избегавали, страхујући од могућег исхода. Само је моја верна пратиља, стрепња, била ту да ме подсети да мој тата не игра улогу хероја и да постоји опасност да се са тог далеког места неће вратити.

Једног јутра, пробудили су ме раније него иначе и, док сам сањиво трљала очи, показали ми лутку која је стајала на старој шиваћој машини. Деловало је да ју је неко поставио на пиједестал. Лутка је поклон, објаснили су ми, од тате. Донео ју је са ратишта. Плава лутка у црном купаћем костиму, са розе машном и ципелама које се слажу, гледала ме је својим великим очима иза провидног зида, начињеног од пластике, у кутији која се слагала са бојом њене одеће, као да ме зачикава. Огромним, китњастим словима преко целе кутије било је исписано име Барбара.
Гледала сам је чудно, јер нисам могла да разумем како је мој тата са тог места о коме се и одрасли боје да говоре, донео лутку какву до тада нисам видела. Моје другарице нису имале праве Барбике. Биле су то деведесете, многе породице нису имале ни за основно, а на том далеком месту, том ратишту – продају се скупе лутке, и то праве, оне којима се савијају колена. Ко их купује, и зашто? Да ли су те лутке тамо изложене да подсете све те очеве, који су морали да оду због оног писма у плавој коверти, које је заледило осмех на лицима одраслих, на сву ту децу која их чекају да се врате? Или су те лутке ту да их тате могу понети као сувенир са тог непознатог места? На питања која су ми колала у глави нисам имала одговор, а нисам знала ни коме да их поставим.

Док сам се трудила да сама проникнем у смисао овог посве необичног поклона, а обрадовала бих се свакој новој лутки коју добијем, наједном ми је у мислима искрсла слика деде који обилази продавницу за продавницом у потрази за хлебом. У руци носи бонове – зелене и розе. Објашњава ми да се хлеб, млеко, шећер, зејтин и кафа купују на бонове, али их нема увек. Зато је важно да одемо што раније у продавницу и чекамо ред. Редови су дуги, много је света, али људи који чекају ретко проговарају. На лицима се осликава умор, у очима туга. Тек се понеко усуди да га пита: „Како ти је Слободан?“
„Доле је“, одговорио би деда кратко. Иза тог одговора остало је много тога неизреченог што ја, тада, нисам могла да разумем. Чинило ми се да ни та модерна лутка, светског имена, не разуме те деведесете. А и зашто би? Према објашњењу на кутији, она је инструкторка пливања која има још једну резервну одећу. Већина родитеља деци није могла да приушти ни такву одећу, ни такву лутку.

Док све то читам из њеног пластичног погледа, у собу улази војник у униформи, кратко подшишане косе, и пита ме како ми се допада лутка. Плаве очи су му изгубиле сјај. Делује као Барбика која нас и даље посматра са свог пиједестала. Објашњава ми да тамо где он борави нема продавница и да је лутку угледао случајно, на трафици. Била је скупа, али није марио. Чувао ју је, каже, све до повратка кући и својој ћерки. Тај незнани јунак који стоји преда мном је тата. Чини ми се да је смршао и остарио откако сам га последњи пут видела. Нема ни сјај у очима, као да је неко угасио светло и оставио дубоку празнину. Гледа ме озбиљно. У том моменту ми се чини да ми чита мисли, док му се на челу урезала дубока бора и шапуће да га је лутка одржала…

Временом је моја колекција Барбика порасла. Наредну лутку у краткој плавој хаљини купила ми је бака за рођендан. Нисам је волела. Деловала ми је страно и хладно. Имала сам утисак да својим великим плавим очима и беспрекорним стилом гледа у девојчицу која је постала њена власница, у кућу и земљу у коју је стигла тамо негде из далеког света – са неодобравањем. Након ње, чијег имена не могу да се сетим, уследиле су многе друге лутке, које су постајале све популарније. Добијала сам их за рођендане, смешиле би ми се усиљено иза дебелог пластичног зида, са истим фризурама и хаљинама, док пред гостима, који жељно ишчекују моју реакцију, цепам украсни папир и, баш попут моје нове сапутнице у игри, намештам осмех. Јер моја стара пријатељица, зебња, увек је била са мном, и у радосним тренуцима какви су рођендани, да ме подсети на то да и даље живимо деведесете и да је Барбара њихов симбол.

Године су прошле, а лутке су се вратиле тамо где и припадају – у своје кутије. Ретко одлазим на таван, јер знам да, иако само мало одшкринем кутију у којој спавају дубоким сном, поново ћу постати она иста девојчица која у руци држи Барбару и труди се да разуме свет у коме се обрела.

Причу написала: Јелена Јоцић, новинарка која верује да оловком може да промени свет