- Ко је и шта је „Књигралиште“?
Књигралиште је удружење које помаже породицама у васпитању и образовању деце и омладине саветодавним и психотерапеутским радом, креативним и развојним радионицама… Али највећи утицај вршимо путем писане речи, практичним саветима који су са много љубави и пажње осмишљени, сримовани, илустровани и упаковани у наше јединствене књиге.
Књигралиште помаже да се људи сете колико љубави, лепоте и доброте носе у срцу, па да то искажу у својим речима и делима!
- Чиме сте се бавили пре Књигралишта и шта Вас је инспирисало да отворите страницу?
Пре Књигралишта сам била дефектолог, реедукатор психомоторике. Највише сам радила са децом са сметњама у развоју из спектра аутизма, такође сам се бавила сенд-плеј психотерапијом (терапија игром у песку, у једном дивном руском развојном центру Sand pro, где сам такође научила и технику сликања песком на светлећим столовима и правила необичне филмове…) Истовремено сам била и гешталт психотерапеут под супервизијом. Али пре свега тога, од како знам за себе, бавила сам се уметношћу. Од малена сам имала склоност ка сликању, певању, писању… Пар чудесних пријатеља, који су волели моје стихове и начин рада са децом и родитељима, охрабривали су ме да то што радим треба да види што више људи. Отворили су ми страницу на фејсу коју смо назвали Књигралиште! Помагали су ми око израде и објављивања књига… Мало по мало, окупили су се добри људи око истих идеја и тако је основано удружење у коме свако може наћи зрачак сунца када дођу сиви дани. Тако је настало Књигралиште.
- Човек је између осталог и „homo ludens“ (биће игре). Колико је важна игра за децу, а колико за одрасле?
За децу, игра је начин постојања. Начин на који обрађују искуства, начин на који уче и што је најважније, игра је начин на који комуницирају. Оно што нису умела да искажу речима, деца су ми недвосмислено показивала игром.
Ако желите да знате шта се дешава са децом, играјте се са њима! Дошапнуће вам тајне из најдубљих кутака душе.
За одрасле, игра је важна на сасвим другом нивоу. Човек који уме да се игра, не пристаје да буде пасивни посматрач околности које га задесе. Он увиђа да постоје нека невидљива правила у игри живота, учи их не бојећи се грешака, хвата се у коштац са изазовима чак и када им није дорастао… Јер то је начин да одрасли наставе да расту. Кроз игру!
- „Колика год је тама
Не може угасити свећицу
Што ти у грудима светлуца..“
Шта је извор светлости за Књигралиште?
Извор светлости за Књигралиште је Литургијски живот. Велика инспирација су књиге светих отаца, будно мотрење сопствених процеса и посматрање унутрашњих борби у душама које се труде да живе у складу са Истином и вечним вредностима, да увиђају и побеђују своје слабости како би били што бољи супружници, родитељи, браћа, сестре, деца, људи…
- Шта је радост, а шта срећа?
Заиста је важно разумети разлику између појмова среће, радости, задовољства, усхићења, еуфорије… Погрешне идеје о томе шта је срећа често су узрок несреће и патње.
Књишки речено, радост је осећање које човек доживи када је извесно да ће му нека жеља бити остварена. Дакле, радост је пријатно ишчекивање нечега што ће донети задовољство…
Срећа је осећање које доживимо када остваримо нешто што нам је највредније, што највише желимо. Ако научимо децу (пре свега примером) да је права вредност живот испуњен смислом, способност да се буде захвалан на ономе што имамо, да је драгоцено здравље, време са вољенима, ведрина и оптимистичан поглед на живот, мали знаци пажње према ближњима и слично, васпитаћемо срећне људе. Њима за дубоку, истинску срећу неће бити потребне куле и градови, висока постигнућа, статус, моћ, богатсво… А они који одрасту у заблуди да су вредне те суштински неважне ствари, колико год се труде да их досегну, шта год да остваре, неће осетити срећу, већ краткотрајно задовољство, након кога се буди нова глад за још већим стицањем, након чега следи још тежи осећај празнине и бесмисла.
Тако је и настала изрека Књигралишта:
Људи се деле на оне који су срећни и на оне који не знају колико су срећни.
- Од Слова је све почело, када сте први пут изродили Реч?
То је једна од оних веома живих успомена… Имала сам четири године када сам први пут на папиру, уз срицање бојажљиво спојила једина слова која сам знала, у реч МАМА. Писала сам је затим дуго као опчињена… У срцу сам осећала устрепталост, неко страхопоштовање, као да сам радила нешто чудесно. Као да су та записана слова спуштала на папир сву љубав везану за тако лепу и важну реч… Могуће је да сам тада одлучила да постанем песник.
- Присутност родитеља је важна у развоју детета, али да ли може бити погрешна уствари да ли може бити испољена на погрешан начин и како то исправити?
Адекватна присутност родитеља је кључна да дете развије здрав однос према себи и другима. Данас честа дијагноза дефицита пажње код малишана је у тесној вези са дефицитом родитељске пажње према деци… Одсутни родитељи праве одсутну децу. Овде не говоримо о физичком присуству/одсуству. Залуд смо сатима заједно ако не посветимо пажњу једни другима, ако гледамо у екране.
Са друге стране, ,,превише присутни“ родитељи, заправо уопште нису присутни. Њихово ,,присуство“ не долази из повезаности, нити из разумевања и препознавања дечијих потреба, већ из ко зна ког личног неосвешћеног и незавршеног психолошког процеса. А дете остаје исфрустрирано и збуњено што од толике пажње никако да се осети заиста (о)пажено.
Деци је потребна размена у којој ће их неко заиста видети, чути и прихватити такве какви јесу… Деца дају све и траже све. Цело наше срце. Сву нашу пажњу. Наравно, не свакога дана по цео дан. Не занима их квантитет. Само квалитет. Мање од пола сата дневно потпуне родитељске пажње и посвећености је сасвим довољно да се осете повезано, да припадају… И нису им превише потребна наша мудровања и савети. Потребно им је да се осећају сигурно, схваћено и прихваћено поред нас.
Без бриге. Свака родитељска грешка се може исправити. Потребан је само рад на себи… Први корак је запитати се како желите да се ваша деца осећају поред вас. Да ли вам изгледа да се тако осећају? Како желите да вас упамте? Јесте ли такви?
- Три кратка питања, шта за Вас значе речи:
СЛОБОДА; ЉУБАВ; ОПРОШТАЈ
Све три речи ме асоцирају на Бога.
Јер све три су нама људима могуће само са Богом.
- На који начин објашњавате реченицу ”Тамни вилајет”?
Очима Књигралишта, Тамни вилајет симболише област несвесног. Само храбри који се усуде да уђу у мрак сопствене душе, задобијају посебна блага.
Анђелка Сарач
из срца Књигралишта
@knjigraliste
Интервју водила: Марија Веселиновић
0 Comments