(први део интервјуа)

Амра Халиловић — докторанд на Филолошком факултету у Београду и мастер професор персијског језика и књижевности — припада оној реткој врсти људи који не само да живе језик, већ га дишу, у њему мисле, сањају и траже смисао. Њена реч није пуки облик, већ откровење; путоказ који води од спољашњег ка унутрашњем, од садашњости ка Вечности.

Лепота говора коју носи, дар преношења кроз тишину и реч, истанчаност погледа на свет, као и храбра самоспознаја коју разоткрива и пред другима и пред Оним Другим — сведоче о дубини њеног бића, о уроњености у целовитост, и о једном трагању за Оностраним, за оним што се не може ухватити, али се може осетити — као да је читав свет за њу тек увод у нешто више, нешто што подсећа на Царство унутар човека.

Интервју који следи није тек разговор — већ тихо путовање кроз поезију мишљења, кроз персијске хоризонте, кроз светлост смисла и преображај унутрашњег човека.

• Језик није само средство комуникације, већ пре свега носилац мисаоног обрасца, инструмент кроз који народ обликује своје поимање стварности. Да ли сте у свом сусрету са персијским језиком осетили да он у себи садржи један посебан философски код? У којој мери је Ваше образовање у Ирану утицало на то како разумевате језик – не само као лингвистичку структуру, већ као живу, духовну категорију?

            U svom susretu sa perzijskim jezikom osjetila sam ne samo da u sebi sadrži filozofski kod već i poetičnost. U svakom svom aspektu, perzijski jezik je jezik poezije, pjesme, jezik duha i duše. Kao da prevodite govor srca, emocija, metafizike, na nešto čovjeku shvatljivo i opipljivo. Kako bih to i približila navešću nekoliko primjera. Iranci kada vam okrenu leđa kažu: „Oprostite što sam Vam okrenula leđa“, dok druga strana uzvraća sa: „cvijet nema leđa“, što bi značilo: „kako god da se okrene, cvijet je cvijet.“ Ili kada žele nekome da daju do znanja da im nedostaje, oni koriste frazu „delam barat tang shode“, što doslovno znači: „srce mi se skupilo bez tebe“, ili ako se neko povrijedi kažu: „dardet be junam“, što znači: „neka tvoj bol moju dušu zaboli“. Ili kažu: „arume đunam“, kada se obraćaju dragoj osobi, što bi značilo: „smirenosti moga srca“. Iranci ne kažu: „Molim?“ kada ih neko pozove, oni kažu „Đanam“ što znači „Dušo moja?!“. Čak i djeci se obraćaju s poštovanjem, odnosno u drugom licu množine tj. riječju „šoma“, odnosno „Vi“. Zamislite emociju prevedenu na riječi, to vam je uistinu perzijski jezik. Navela sam samo nekoliko primjera da vidite kako jedan jezik i prvi dodir s njim nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Perzijski jezik me je oplemenio u svakom segmentu te riječi. Otvorio mi je oči, produbio vidike i spoznaje. Jednom kada uronite u dekodiranje farsija, tog milozvučnog drevnog jezika nikada više svijet nećete gledati istim očima.

• Персијска књижевност богата је симболима и алегоријама које воде читаоца из непосредног, чулног искуства ка вишим сферама спознаје. Да ли сматрате да је могуће разумети суштину суфијске поезије без урањања у њен метафизички контекст? Где видите границу између спољашњег, естетског доживљаја поезије и њеног истинског, унутрашњег разумевања? 

            Zaista je tako. S obzirom na to da smatram da poeziju obično svako poima u skladu sa sebi svojstvenim spoznajama, saznanjima, znanjem o sebi i svijetu koji nas okružuje, uprkos poruci koju je pisac htio prenijeti, vjerujem da je moguće na jednostran i laički način razumjeti sufijsku poeziju, međutim sufije su pjesme koristili kao izvanredne i dubokoumne posrednike putem kojih šalju određene poruke o svijetu u nama i svijetovima izvan i iznad nas. Zato ukoliko zaista želimo  razumjeti sufijsku duhovnost  potrebno je da uronimo i u njen metafizički kontekst bez kojeg je prava sufijska poezija nezamisliva. Granicu između spoljašnjeg, estetskog prosuđivanja i njenog dubokoumnog unutrašnjeg poimanja vidim u temeljnom poznavanju kulture i tradicije iz kojih određeni pjesnici potiču, u istraživanju društvenih okolnosti i previranja koja su u velikoj mjeri  uticala na pjesnika, na njegove metafizičke spoznaje i na umjetnički izraz.

• رمضان – ова реч носи у себи значење жара, ватре, пржења. У духовном смислу, да ли можемо рећи да је месец поста управо време у коме се човек унутрашње пречишћава, као што се злато прочишћава у огњу? Како бисте Ви, полазећи од лингвистичке, философске и теолошке перспективе, објаснили суштинску везу између језичког порекла ове речи и саме суштине Рамазана?

            Zaista možemo tako reći. U Kur’anu se, u 183, 184. i 185. ajetu sure El-Beqara kaže: „O vjernici, propisuje vam se post, kao što je bio propisan i onima prije vas, da biste se grijeha klonili, i to neznatan broj dana; a onome od vas koji bude bolestan ili na putu – isti broj drugih dana. Onima koji ga jedva podnose – otkup je da jednog siromaha nahrane. A ko drage volje da više, za njega je bolje. A bolje vam je, neka znate, da postite. U mjesecu ramazanu počelo je objavljivanje Kur’ana, koji je putokaz ljudima i jasan dokaz pravog puta i razlikovanja dobra od zla…“.

            Vrijeme je relativan pojam. Ponekad je 60 minuta za nas samo jedan sat, koji je prošao tek tako, a ponekad nam tih 60 minuta donesu koristi i iskustva koja vrijede više od bezbroj drugih minuta. Stigao nam je mjesec ramazana, mjesec milosti, deveti mjesec po arapskom lunarnom kalendaru. Muslimani smatraju da su tada božji gosti. Kada bi nam neko rekao da ćemo umrijeti nakon mjeseca ramazana, u njemu ima toliko bereketa, odnosno blagoslova, i milosti da ispravimo i nadoknadimo sve svoje grijehe i posrtanja. Sve božje knjige su spuštene u mjesecu ramazanu. Kur’an je spušten u posljednjim noćima ramazana vjerovijesniku Muhamedu (neka je božji mir na njega), a za tu noć se smatra da je noć Kadr, noć sudbine, za koju se vjernicima preporučuje da je traže u deset zadnjih (neparnih) noći ramazana. Ovaj mjesec je mjesec nebeskih božjih knjiga. Zato kažu da je mjesec ramazana poput kišobrana, štiti nas od svega što je suprotno ljudskoj prirodi i i što je loše za čovjeka; dostojanstvenog ljudskog bića, na početku nam pruža milost, na sredini opraštanje grijeha, a na kraju prihvatanje dova (molitve) i zaštitu od džehenema (pakla).

• Арапски и персијски језик вековима су у сложеном односу међусобног утицаја, прилагођавања и продирања једног у други. Да ли је ова лингвистичка размена одраз дубљег културног и философског прожимања? Где видите границу између онога што је исконски персијско и онога што је дошло под снажним утицајем арапског језика и ислама?

      Vjerujem da svaki oblik jezičke povezanosti kroz historiju, pogotovu kada ta povezanost potraje decenijama ili vijekovima, nužno i bez ikakve sumnje stvara i mnoge kulturne i civilizacijske mostove. Doduše, ti mostovi se pojavljuju samo na teritorijima gdje su se ti jezici povezali, odnosno na podnebljima gdje su oba jezika istovremeno bila prisutna. Zato se kroz historiju veoma često dešavalo da jedna strana vojno nadjača i savlada drugu stranu, ali da kasnije, prilikom boravka na tim novopripojenim prostorima primi veliki uticaj lokalnog stanovništva. Tako je bilo sa arapskim i perzijskim jezicima. Arabljani su veoma rano sa pojavom islama uspjeli da uđu u neke dijelove drevne Perzije, i od tada počinje zanimljiv suživot tih kultura i tradicija. Taj suživot i tu vezu moguće je obraditi i analizirati na različitim poljima, od nauke i književnosti, preko umjetnosti i arhitekture, pa sve do najsitnijih detalja svakodnevice. Među najslavnijim predstavnicima islamske filozofske i racionalne misli najčešće primjećujemo imena iranskih mislilaca. Abu Nasr Farabi, Abu Ali Sina na Zapadu poznatiji kao Avicena, Gazali, Šihabudin Suhravardi, Mula Sadra Širazi i mnogi drugi samo su neki od primjera istaknutih predstavnika muslimanske racionalne misaonosti i filozofije. Slavnih Perzijanaca koji su i te kako uticali na razvoj raznih naučnih disciplina u islamu bilo je i te kako mnogo. Muhamed ibn Musa Horezmi, Ahmed Marvazi, Abul-Vafa Buzđani i Abu Rejhan Biruni u astronomiji, Abul-Fath Abdurahman Hazini u fizici i mehanici, Abul-Fath Isfahani, Abul-Hasan Gilani, Mahmud Horezmi, Daštaki Širazi, Mula Ali Kušći i mnogi drugi u matematici, Šejh Bahai i Nizamudin Birdžandi u arhitekturi takođe samo su neki od mnogobrojnih predstavnika muslimanske misli koji svojim primjerima ponajbolje potvrđuju produktivnost te veze. A o književnosti i duhovnoj poeziji da ne govorimo. Mevlana Rumi, Hafiz Širazi, Sadi Širazi, Nizami Gandževi, Baba Tahir Urjan Hamedani, Atar Nišapuri i mnogi drugi stvorili su za života remek-djela ne samo perzijske već svjetske književnosti i tako svoje duhovne i božanske ideale ponudili svim budućim generacijama, nezavisno od njihove narodne ili vjerske pripadnosti. Prema tome, smatram da je ta povezanost između arapskog i perzijskog jezika, a usljed toga i između arapske i perzijske kulture i tradicije, doprinijela generalnom intelektualnom, kulturnom i civilizacijskom razvoju oba ta naroda, ali i svih drugih svjetskih naroda koji su uspijevali da koriste njihove naučne rezultate. Opšte je poznato, recimo, da je Avicenin Kanon izučavan više od tri stoljeća na evropskim univerzitetima i naučnim krugovima kao obavezna i nazaobilazna literatura. Upravo zato, ja duboko vjerujem da raznolikost jezika nije razlog za razdvajanje, već je to prilika za spajanje i sticanje novih misaonih i duhovnih bogatstava.

• Књижевност, у својој највишој форми, не одражава стварност – она је преображава. У свом роману ,,На крилима феникса’’, да ли сте тежили да створите слику света каква јесте или слику света каква би могла бити? У којој мери је Ваше дело засновано на реалном искуству, а у којој на суфијском или философском поимању стварности као привида?

            Uvijek naglasim da je roman Na krilima feniksa dio moje duše na papiru, ali upakovane u neke apstraktne okvire, nikako direktno povezane sa mojim ličnim iskustvom. Pisac uvijek utisne dio sebe u svoje knjige, i ja to veoma često i rado činim. Priča je fiktivna, ali osjećanja su i te kako povezana sa mnom. Nije mi strano da dok pišem redove svojih tekstova i romana, i sama pustim suzu ili se nasmijem, jer pisac najprivatnije osjeća svoje napisane riječi. Pa tako i roman “Na krilima feniksa” predstavlja jednu nježnu i iskrenu priču sa svim teškoćama i iskušenjima koja mogu da zadese bilo koga od nas. Kroz jednu latentnu priču pokušala sam da obuhvatim najbitnije aspekte svrhovitog života, prepunog uspona i padova, sreće i tuge, radosti i bolova. A svakako da su tome doprinijela moja prethodna iskustva, istraživanja i shvatanja. Radnja romana se odvija na jednom meni veoma dragom mjestu, a to je u okolini Kušlat džamije, koja uprkos usamljenosti, u sebi krije mnoštvo priča i događaja. Stare bogomolje su za mene uvijek inspiracija, jer su upravo one svjedoci najiskrenijih emocija različitih ljudi kroz vijeke vijekova, svih onih koji su u njima pronalazili utočište, melem za svoje rane i smiraj za svoju bolnu dušu.

            Prema tome, važno je reći da je roman „Na krilima feniksa“ po definiciji fikcija, ali da nijedna fikcija ne može biti apsolutna. Svaka fikcija u sebi krije tragove ličnosti njenog autora. Drugim riječima, svaka fikcija u sebi krije segmente iz autorovog života ili iz života nekoga ko je za autora specifičan po nečemu.

            Moj glavni cilj u ovom romanu je bio introspekcija, odnosno poniranje u sebe samu. Riječi su ono što se prelilo iz čaše moje duše i što je trebalo biti preneseno na papir posredstvom ruku. Inspiraciju smatram vriskom iz dubine čovjekovog postojanja. Vriskom koji treba biti preveden na riječi. To sam i pokušala u ovom romanu, na jedan višeslojan, ali ipak jednostavan i svima razumljiv način. Tačno je da se Dalal, glavni lik u romanu, suočava sa saznajnim, duhovnim i emotivnim izazovima, i svakim novim korakom koji napravi ona raste i gradi svoj karakter i ličnost. Mislim da je osnovna poruka romana ta da čovjek, koliko god pod pritiskom i teretom svakodnevnih nedaća i teškoća bio, treba uvijek da se kreće, poput rijeke; šta god da se desi i kakve god prepreke da joj se nađu na putu, ona uvijek pronađe način da nastavi svoj tok. Jednu od poruka romana čitaoci mogu pronaći i na posljednjim stranicama, u kojima se pominje odlomak iz Atarove knjige „Govor ptica“. Uvijek mi predstavlja posebno zadovoljstvo da čitam utiske čitalaca. Trudila sam se da svaka misao bude slobodna i da je svaki novi čitalac shvati i razumije kroz vlastita iskustva i saznanja.

• Велики мислиоци Истока, попут Мевлане Џелалудина Румија, не баве се само љубављу у појмовном, људском смислу, већ љубављу као суштинским начелом постојања. Да ли се његова поезија може правилно разумети без познавања исламске метафизике? Како бисте Ви одговорили на дилему да ли је савремена, популарна рецепција Румија боља од његовог потпуног непознавања, или је то ипак редукција његовог учења на сентименталност и површност?

            Poezija je veoma kompleksna pojava. Ona ne stvara nužno podjednak odnos sa njenim stvaraocem i s njenim čitaocem. Kroz različite misaone škole, još od davnina pa sve do danas, bilo je mnogo onih mislilaca koji su isticali da jedan tekst, a pogotovu složeni tekst kao što je poezija, ne dobija svoj konačni oblik onda kada se jednom napiše ili objavi. Naprotiv, njegov život tek tada počinje. Takva je poezija, ona se rađa u plemenitoj duši ili umu njenog pjesnika, ali to je tek početak njenog razvojnog puta. Poezija nastavlja da živi čak i vijekovima nakon materijalne smrti svog stvaraoca. Prirodno je da se ona kroz taj svoj razvojni put mijenja, preobražava kao što ste i Vi spomenuli, i dobija nove obrise i obrasce. To ne znači da će ona vremenom izgubiti svoj početni smisao, jer smisao poezije nikada nije bio monolitan i jednoobrazan. Poezija može na potpuno različite načine da živi u dušama svojih raznih čitalaca. Svako će je razumjeti na sebi svojstven način i to je ono što poeziju čini lijepom i privlačnom. Naravno, to ne znači da poezija ne nosi određenu poruku, jer da tog segmenta u njoj nema, ona bi bila besmislena. Dakle, ona ima određenu poruku, ali suština te poruke je veoma fluidna i pokretna, pa može da dobije oblik svakoga ko se s njom suoči. Takva je na primjer i Rumijeva poezija. Ona teče kroz vrijeme, ali i kroz vene svake osobe koja je pročita i doživi. Neće je svi doživjeti na isti način, ali će njena suština uvijek ostati takva da poziva na mir, na blagostanje, na ljepotu, na divljenje prirodi i svim božjim stvorenjima. Hermeneutički gledano, ona je i te kako slojevita, pa će istaknuti predstavnici islamske filozofske ili sufijske misli u njoj s potpunim pravom pronalaziti veličanstvene ideje o božjem jedinstvu, o personalnom jedinstvu svih bitaka, o tome da su stvorenja samo sjenka božja, da ona od sebe ništa nemaju i da se sve duše kreću ka vječnosti. Ali isto tako s potpunim pravom, i neki umjetnik ili zaljubljenik će u njima pronaći poruku mira i ljubavi. Neko će u njoj osjetiti potrebu za plemenitim moralom, neko će zbog te pjesme da povrati svoju posrnulu nadu u život, neko će početi više da cijeni život, neko će se okrenuti prirodi… Svako će, dakle, tu pjesmu doživjeti na sebi svojstven način, u skladu sa svojim mogućnostima i razumijevanjem istine, ali ono u čemu će se svi oni jednoglasno složiti jeste to da niko ne može ostati ravnodušan pred Rumijevom prefinjenom dušom i njegovom briljantnom poezijom. A mislim da je to osnovna namjera svake poezije. Poezija nije tu da nam samo prenese poruku, već da nam pored te neizbježne poruke dočara i određenu emociju, da nas pozove na ponovni život, da nam ulije nadu i da nam pokaže koliko su nam sve te metafizičke istine zaista blizu. Jer, uostalom, čovjek je i prema mnogim predanjima, a i prema priznanju samoga Rumija, mali svijet za sebe.

• Човек је, по својој природи, гладно биће – не само у физичком смислу, већ и у духовном. Гладан је знања, љубави, истине, моћи. Није ли суштина Рамазана управо у томе да се та глад не угуши, већ да се преобрази? Шта, по Вама, разликује узвишену глади за истином од погубне глади за пролазним стварима? Да ли је пост лекција о томе да се не одричемо жеље, већ да научимо шта заиста треба да желимо?

            Zaista ste to divno primijetili! U islamskoj filozofiji se govori da je početna tačka svakog djelovanja kod čovjeka, najprije njegova spoznaja određenog dobra, pa zatim njegova želja da postigne to dobro. Tek nakon te želje čovjek može da se pokrene i da određeni naum sprovede u djelo. Prema tome, želja je jedan od osnovnih pokretača svakog čovjeka, i kao takva ona ne može biti suštinski i elementarno loše i zlo, naprotiv. Dakle, proces je sljedeći: saznanje – želja – djelovanje. Međutim, problem se stvara kada ta želja nastane kao proizvod i produkt pogrešnog saznanja, ili određenih hirova i interesa, a ne kao rezultat naše istinske potrebe. U takvim okolnostima, čovjek usljed različitih okolnosti umišlja da mu je određena pojava dobra, da mu ona donosi prividan interes, te nakon takvog pogrešnog saznanja dobije želju da to i postigne. Takva želja može biti izuzetno kobna, ne samo za njega već i za mnoge ljude s kojima on dolazi u bilo kakav kontakt. Uzmimo za primjer vladara koji pomišlja da je njegovo apsolutno pravo da bude vlasnik svih dobara na teritoriji kojom bi trebalo samo da upravlja. Takav vladar će zbog te pogrešne početne misli da poželi da pridobije što više dobara i bogatstva, a zarad toga će opravdati mnoga svoja zlodjela. Takvih primjera kroz historiju različitih naroda ima zaista mnogo. I gdje je tu riješenje? Kako da razdvojimo dobre i korisne od loših i štetnih želja? Rekla bih da je riješenje u kristalizaciji tog početnog koraka, a to su naše saznajne moći.

            Ramazanski post, ali ne samo ramazanski već bilo koji drugi oblik posta i u drugim vjerskim baštinama, priprema naše tijelo i naš duh za duhovno suočavanje s nekim uzvišenijim realnostima. Ta vrsta svjesnog odricanja od mnogih dobara koja su nam u drugačijim okolnostima sasvim dozvoljena i korisna, daje nam priliku da se bolje preispitamo i podrobnije razmislimo o tome koje su naše istinske i iskonske potrebe, a koje želje nas udaljavaju od onoga što zahtjeva naša ljudskost. I upravo tu dolazi do preobražaja koji ste vrlo lijepo spomenuli. I tokom tog preobražaja svako od nas u dubinama svog bića pronalazi izvorne oblike božanske ljepote. Ja uvijek ističem da posljednji trenuci posta stvaraju neponovljivi osjećaj duhovne radosti u čovjeku. Blaženost koju u tim trenucima svaki postač osjeća ne može se mjeriti ni sa kakvim drugim osjećajem. To su trenuci preobražaja, to su momenti u kojima čovjek shvata koje su naše iskonske potrebe, kako razlikovati duhovnu glad za postizanjem što veće božanske milosti s običnim prohtjevima koji se odnose na prolazna materijalna dobra i pojave.

(……)

Интервју водила: Марија Веселиновић